Žene čitaju

Od dopisnika iz Vašingtona

Možda zaista Amerika nema volju da uspostavi transatlantski literarni dijalog, kako joj je prigovorio jedan stokholmski zvaničnik unapred predvidevši da nijedan književnik iz novog sveta ne može ozbiljno da računa na Nobela iz književnosti… Ali u svakom kutku njenog ogromnog prostranstva, po kućnim književnim kružocima milioni Amerikanaca sami sebi određuju lektiru, koju potom na sledećem sastanku pročešljaju uzduž i popreko.

Računa se da danas u Americi aktivno radi pet miliona samoorganizovanih privatnih književnih klubova, a predviđa se da će recesija i kriza podstaknuti novi talas grupnog literarnog uzdizanja, kao što je to uostalom bilo i odmah pošto su u terorističkom napadu srušene njujorške kule. Neki ovaj američki fenomen druženja uz debatu o prethodno određenoj knjizi, koji se naročito širi među ženama iz još uvek moćne srednje klase, objašnjavaju potrebom za pronalaženjem utočišta od korporativne stvarnosti. Drugi pak kažu da je praksa počela da cveta u 19. veku u šivačkim halama, kada su se sati šivenja prekraćivali čitanjem i pričom o pročitanim knjigama. Tek, prošli su vekovi, mnogi su se običaji potpuno iskorenili, a književnih kružoka je sve više.

U prilici sam da kao „insajder” opišem rad jednog književnog kluba.

Čitalački kružok, čiji sam član, nastao je prošlog leta kada mi je komšinica iz zgrade u kojoj stanujemo i-mejlom predložila da dođem na prvi sastanak. Nije okolišila: iz nekoliko kratkih susreta zaključila je da bih ja i još pet-šest žena koje do tada nisam poznavala mogle da vodimo lepu i zanimljivu književnu diskusiju. Lin, sredovečna Jevrejka rođena na Menhetnu, preselila se sa mužem u Vašington radi njegovog posla još pre nekoliko godina. Demokrata po ubeđenju, socijalni psiholog po profesiji, ona nema puno slobodnog vremena, kreće se po gradu, ide po skupovima, učestvuje u diskusijama. Na prvi sastanak kod nje u stanu sve smo došle sa pročitanim „Slepilom”, portugalskog nobelovca Žoze Saramaga. Čaj, vino ili koka kola, dva-tri krekera i poneki slatkiš… U našem „Internacionalnom književnom klubu” su pored tri Amerikanke i Engleskinja, koja je posle razvoda od Amerikanca nastavila da živi u SAD, Argentinka i dve Iranke čiji je otac u vreme šaha bio ministar obrazovanja, bar tako se priča. U međuvremenu su i one postale Amerikanke. Jedna od njih je aktivni član još jednog literarnog kluba, ali tamo se čitaju isključivo Francuzi.

Svaki klub ima svog ajatolaha, kažu analitičari ovog pokreta. To je onaj član koji diktira izbor i čija uvek mora da bude poslednja. U našem slučaju, naslovi štiva o kome se raspravlja izglasavaju se: dve Iranke svesrdno su se potrudile da u lektiru uđu „Sudije” Eli Vizela, dobitnika Nobelove nagrade za mir koji je preživeo holokaust, Kadare nije „prošao”, ali jeste najnovija knjiga Toni Morison...

Za sada je naš internacionalni kružok monolitan. Sva neslaganja ostaju u našem krugu i rešavaju se takoreći demokratski. Drugi nisu bili te sreće.

Kad dođe do problema na scenu stupa profesionalni konsultant za književne kružoke. Jedna od njih je Ester Bushel. Za članarinu od 300 dolara godišnje po književnom klubu, ona pristaje da posreduje u razmiricama oko izbora lektire. Teši neutešne i razočarane, nalazi im nove klubove. Opslužuje više stotina čitalačkih udruženja u regionu Njujorka i ima posla preko glave. Sve je više onih koji bi da ceo klub stave pod svoj šinjel, žali se ona. To dovodi do masovnog otpadništva, ili prebega. Razočarani nikad ne posustaju. Neki tajno organizuju svoje potkružoke, a „diktator” ostaje sam sa svojom knjigom. 

Literature o pravilima ponašanja u književnim klubovima ima napretek. Rejčel Džekobson još je 1998. objavila „Vodič za čitalačke grupe: sve što treba da znate da biste osnovali svoj književni klub”. Knjiga se danas prodaje u džepnom formatu i doživljava dodatna izdanja. Ne bi ovo bila Amerika da se cela stvar oko čitanja i kružoka nije podigla na savezni nivo. En Kent, predsednica konsalting firme Kent, već treću godinu organizuje okupljanje delegata iz cele zemlje. Na „Buk klab ekspou” organizuju se susreti sa piscima najčitanijih knjiga u samoorganizovanim kružocima. Radi lakšeg snalaženja, mnoge izdavačke kuće dodaju uz džepna izdanja odgovore i pitanja koja se najčešće postavljaju na književnim večerima. Pokret raste iz baze.