Razglednice iz raja s potpisom Eva

Pre nego što je izmišljeno ogledalo, pojavio se pogled koji ga je tražio. Taj pogled je predosećao sobu s bezbroj ogledala, koju će nešto kasnije stručnjaci za optiku nazvati slikarstvo, imajući na umu da ono nije ništa drugo do niz pokušaja: kako da se prikažu posmatrano i posmatrač.

 Odajmo zato počast pogledu kroz vekove. Onom što nas proučava bez stida, što nam se bezobzirno obraća baš kad smo zaželeli da se povučemo s izložbe, da se iskrademo iz muzeja zadovoljni svojim znanjem o slikarstvu. Pogledomanija možda ne bi bila priča s naravoučenijem, istorija koja je magistra vitae, ali bi zato pokazala kako su se ljudi nekad gledali i koliko su se razumeli, kako je muškarac, slikajući ženu, video njeno biće i njen pogled upućen njemu, slikaru, posmatraču, muškom ogledalu, celom svetu.

     Taj smeli proučavalac morao bi da uzme u obzir sve skrušene poglede madona koje još ne znaju za perspektivu, zavodljivost anoreksične Venere Luke Kranaha i samosvest Velaskezove infantkinje, mačji pogled Mona Lize koja je upravo progutala miša i nikako ne može da ga svari. Njegov unutrašnji fotoaparat morao bi da snimi prodornu drskost nage Đorđoneove dojilje, pred koju je hrupio radoznali posmatrač s one strane slike, ljupkost uhvaćenu u trenu kod Vermerove devojke s bisernom minđušom, izazivačku nadmoćnost Maneove belopute izletnice među obučenim muškarcima i Olimpije, čiji je pogled navikao da se mačuje s muškim, urođenu senzualnost Rubensove Helene Furlan, meke i podatne kao krzno kojim je ogrnuta, Gogenove Tahićanke koje preko posuda sa laticama manga gledaju bradavicama. Tu bi se našle Merlinka i Liz Tejlor Endija Vorhola, čiji su rasplinuti pogledi, tehnikom serigrafije, ogrezli u setnu tupost izazvanu alkoholom i narkoticima.

     Spisak nikako ne bi bio potpun bez ženskih pogleda iz raja dočaranog na uzbudljivim i smelim slikama Zorana Tešanovića.

     Usred pitomog zverinjaka zaraslog u ruže i paprat vreme još uvek ne postoji. Ono će se pojaviti kasnije, posle izgona. Zaustavljen je rajski ringišpil čiji je točak davno prestao da se vrti. Kružni tok mitske vrteške na kojoj se prizori ciklično smenjuju po volji bogova biće zamenjen linearnim hodom kroz Istoriju. Na Tešanovićevim slikama predstavljeno je ono doba kad je sve bilo istovremeno, kada su stvari postojale jedna pored druge, kao što je samo u bajkama i snovima.

      Usred svetlosti bez senki, ponekad đotovski nežnoj i nevinoj kao što nekad možda beše čovečanstvo, ili ljutoj, začinjenoj neonskim, šljaštećim sjajem reklama izmešanim sa almodovarovskom smelošću i nametom da boja u vidnom polju curi, izliva se u posmatračev vid i da provocira, izležava se mudra Eva na tronu prekrivenom trukovanim čaršavom. Njena ruka pridignuta u gestu velikih vladarki, sa kažiprstom koji nonšalantno apostrofira, potkrepljuje sigurnost sa kojom gleda u buduće prizore sopstvenog izgnanstva. Karneolski je bujna i istovremeno istrošena. Čedna i perverzna, ženstvena i muškobanjasta, prirode tako prostrane da u nju staje sve što je potrebno da se izdrži i ide dalje.

     U crvenom seksi haljetku i sa lulom vračare, obnaženog pola i lica na kojem je ispisan usud ženske sudbine koju snosi u prezrivom miru i koncentraciji, ona gleda u ono što je napolju, izvan rajske kapije. Pogled joj ide preko horizonta, do predela ispunjenih arabeskama sličnim starinskom moleraju sa valjkom i ukroćenim geometrijom koja miri svet oblika sa svetom ideja. I zmija je tu, obavija se oko drvceta sličnog šećerlemi. Evin greh se u pogledu preobratio u promišljanje, meditaciju nad sudbinom. Njen prekršaj je posledica manjka pronicljivosti i zablude da se muškarac i žena razvijaju ravnomerno, on je zakasnelo i kobno saznanje da nedorasli, infantilni Adam nikako nije smeo da proba jabuku drveta saznanja dobra i zla. Još nerazvijen, sa srcem Petra Pana i mišićima Supermena, on će poželeti da moralne dileme i čežnju za moći kamuflira zverstvima Istorije.

     Tešanovićeva Eva je žena kod svoje kuće. Prožeta je udivljenjem i vizijom slobode od zahteva svakodnevnog i od briga, od svog i tuđeg zvocanja. Ponekad Lolita sa belom kragnicom i soknama nad kojima je Nabokov izgradio svojevrsnu epifaniju zabranjenog leptirovog leta, prepunog adolescentskog skarednog rečnika sa psovkama kao predvorjem mističnog erotskog obreda. Ponekad proročica ogrnuta crnim plaštom i lulom mira iz koje se vije dim sličan oblacima, u plamtećem zverinjaku, menažeriji koja može, jer će životinje tek posle izgona da pokažu zube, da prestraši samo dečaka prvi put dovedenog u zoološki vrt. Evu ne. Zagledana krotiteljka, koja, kad joj se prohte, lagodnim gestom zaustavlja vašarski karusel. Šta vidi? Možda onu Bergmanovu povorku muškaraca iz Sedmog pečata, koja na proplanku igra krstašku igru smrti. Princeza koja nestaje sa poprišta jer joj je dosta te igra ubijanja aždaje. Na jednoj slici pojavljuje se kao sirena. Zlatasta krljušt je njen oreol, njeno prosvetljenje koje obuhvata od pojasa naniže deo tela vezan za prirodu i rađanje, njeno mučeništvo pred trozupcem siledžije Posejdona.

     Fantazmagorični prizori rajskog „crtaća” tiču se Eve pre seksa i Adama pre istorije. Ali kao što u Borhesovom Alefu sve postoji istovremeno, tako i na Tešanovićevom omnibusu ljudskosti postoje, naporedo s nevinošću, zavodljivost Eve i oholost ratobornog Adama. Evini pratioci su olovni vojnici kojima se igraju deca. I sami dečaci nekoncentrisanog pogleda, zaposednuti igrom gusara, sa crnim prevezom preko oka. Oni su otimači tuđeg blaga, napoleončići sa „leptirićem” na navijanje, zatečeni lauferi dopremljeni na bojno polje, figure ćosavog lica, bez ruke, bez noge. Njihovo ogledalo je na oštrici noža. Tu oni, umesto na potoku, traže svog Narcisa.

      Eva gleda nekud daleko, mimo njih. Njen pogled, posle Potopa, postaje providno plav, izgubljen i razliven, i sam ispunjen vodom, njenim suzama.