Između dve proslave Božića

Između smo dve proslave rođenja Isusa iz Nazareta, jedne po novom, gregorijanskom kalendaru, po kojem inače računamo protok vremena u svetu, i druge, po starom, julijanskom kalendaru. Obe proslave obeležavaju isti, paradoksalan događaj, rođenje Boga u čoveku, rođenje oca u sinu; rečeno jezikom filozofije, posredi je pojava noumena, tj. imanencija transcendentnog, odnosno konkretizacija apsoluta. U tom smislu, reč je o metafizičkom zasnivanju vremena, čiji je smisao u onome što dolazi posle vremena, a prethodilo je vremenu. Začeće device Marije božanskim zrakom, rođenje, učenje, smrt i uskrsnuće njenog sina – čudesna je fabula koju jedni tumače kao alegoriju, drugi u nju veruju uprkos njenom apsurdnom biću, a treći je smatraju razornom za istoriju.

Jedno od ključnih pitanja koja postavljaju ne samo ateisti i agnostici, nego i pojedini teolozi, jeste u kojoj meri hrišćanstvo tokom svoje dvomilenijumske istorije izražava smisao Hristovog učenja, odnosno u kojoj meri ga izneverava. O tome su izvrsno pisali Kjerkegor, Unamuno i Berđajev.

Nekoliko decenija pre nego što će se romantični nihilista Niče gneviti na Hrista, religiozni Kjerkegor, u „Strahu i drhtanju“, piše kako posle Hrista na Zemlji nije živeo ni jedan jedini hrišćanin. Filozof to objašnjava ovako. Sve crkve i svi hrišćani Hristovu misao ne shvataju doslovno, nego uslovno. Kad Hristos kaže da onome ko te je udario po jednom obrazu okreneš i drugi, ili, da onome ko ti je uzeo kaput daš i košulju, onda to ne znači ništa drugo do upravo to – tvrdi Kjerkegor i postavlja retoričko pitanje da li, možda, na takav način postupa i da li takvo što propoveda ijedna crkva, i da li ijedan sveštenik svojim životom daje takav hristolik primer.

Migel de Unamuno, u knjizi „Agonija hrišćanstva“, objašnjava da je crkva „nužno ovozemaljska stvar“, uprkos tome što je Isus propovedao kako carstvo njegovo nije od ovog sveta. Postoji, dakle, razlika između Hrista, s jedne strane, i crkvene doktrine i svetovne njene prakse, s druge.

Berđajev – koji je više puta isticao genijalnost Fojerbahovog ateističkog spisa „Suština hrišćanstva“ – od jednih proglašavan mračnjakom, od drugih jeretikom, u obimnom svom opusu zaveštao je nekoliko doista originalnih i nedogmatskih teoloških misli. U delu „O čovekovom pozvanju“ on piše da, ukoliko bi postojao pakao, u njemu bi, onda, prvo morala da gori ideja pakla. Ta religiozna misao suprotna je crkvenom učenju. Onaj pravednik koji očekuje da će grešnici goreti u večnim mukama pakla nije moralan jer uživa u mukama drugog – objašnjava ruski filozof. Poput Kjerkegora, i Berđajev se ovde oslanja na izvornu Hristovu teško razumljivu i još teže prihvatljivu misao da treba ljubiti neprijatelje svoje, jer nikakvog podviga nema u ljubavi prema prijateljima.

Razmišljanja ruskog filozofa o paklu, kao i njegovo tumačenje Svetog trojstva kao „simbolike duhovnog iskustva“, našla su svoj odraz i u pojedinim propovedima pape Vojtile o raju, paklu i čistilištu kao duhovnim kategorijama. U javnim obraćanjima, u tri srede u leto godine 1999, papa Jovan Pavle II je, između ostalog, rekao: „Raj nije ni apstrakcija ni fizičko mesto na nebu, nego živi lični odnos sa Svetim trojstvom“ (21. jul); „Pakao je poslednja posledica samog greha... stanje onih koji su se slobodnom svojom voljom i potpuno odvojili od Boga, izvora života i radosti“ (28. jul); „Pojam čistilišta ne ukazuje na mesto, nego na stanje egzistencije“ (4. avgust). Iza ovih papinih razmišljanja, jasno je da se i visoki predstavnici zemaljske moći crkve pokatkad pitaju o suštinskim problemima hrišćanske teologije i da sami povremeno misle nedogmatično.

A da su i sveci moreni sumnjama, svedoči knjiga pisama Majke Tereze „Dođi, budi mi svetlo“, objavljena 2002, u godini kada je i odlučeno da njena autorka, dobitnica Nobelove nagrade za mir, bude proglašena sveticom. Između ostalog, Tereza Kalkutska piše i ovo: „Moj osmeh je velika maska koja skriva brojne patnje (...) Osećam da me Bog ne želi, da Bog nije Bog i da on uistinu ne postoji (...) Nema vere, nema ljubavi, nema entuzijazma. Spasavanje ljudskih duša ne predstavlja mi ništa, kao ni raj“. Ove snažne reči izveštavaju o potresnoj duhovnoj egzistenciji jedne milosrdne i požrtvovane žene. Kad su većali o njenoj svetosti, vatikanski dostojanstvenici su pred sobom imali dnevnik i privatna pisma Majke Tereze, ali su zaključili, vodeći se možda i sopstvenim duhovnim iskustvom, da bez sumnje nema vere.

Bez slobodnog mišljenja, ne može se nazreti ni epohalni značaj Hristove pojave, ni veličina njegovog gubitka u dogmatici.