Vinarija jedne dame

Aleksandrovac – Dok iz srednjeg, pa i zapadnog dela evropskog kontinenta, stižu vesti o ledenim vetrovima, koji dunavskom ravnicom rashlađuju moravsku dolinu, u selu Laćisled, smeštenom u donjem delu župske kotline, udaljenom deset kilometara od Aleksandrovca i dvadeset od Kruševca, u vinskim podrumima, na osunčanim brežuljcima, koje ovde nazivaju poljanama, vinari u podrumima pretaču svoje vino. Selo je smešteno na oko 400 metara nadmorske visine, pored puta Kruševac – Aleksandrovac, u kotlini koju od ledenih vetrova štite ogranci Jastrepca, Željina, Goča i Kopaonika. Na ovim „poljanama” je još čestiti knez Lazar u 14. veku gajio vinovu lozu, ispijao dobro vino i bogu se molio u maloj crkvi Voznesenje Gospodnjeg, za čiju obnovu meštani Laćisleda sada sakupljaju novac. Među prvim inicijatorima za obnovu te crkve je Vinarija „Miletić”, vlasništvo Slađane Miletić, tehnologa, dame i majke koja je pre šest godina, sa 34 godine života, napustila posao šefa punionice u aleksandrovačkoj „Vino Župi”. I njen suprug, ekonomista Zoran je potom sporazumno otišao iz kruševačkog „Rubina” da bi se posvetio porodičnoj vinariji. Veliku podršku su odmah dobili od osamdesettrogodišnjeg Ljubodraga, Zoranovog dede, od koga je porodična vinarija starija samo dve godine. Pomoć im pruža i Zoranov otac, a Slađanin svekar, pedesetdevetogodišnji Živko sa godinu dana mlađom suprugom Ljiljanom. Sa njima je i mlađani sin David, danas učenik prvog razreda Gimnazije u Aleksandrovcu, koji je u vinariji posebno aktivan za novogodišnje praznike.

Miletići se hvale tradicijom i čukundedom Miodragom (1895 – 1943), koji je imao 8.500 čokota vinove loze, sorte prokupac i plovdina. Njegov proizvod se nalazio na svim vinskim kartama u poznatim beogradskim restoranima, a uspevao je da izveze u Francusku.

Ipak, kažu da je to samo istorija, a da je mnogo značajnije ono što jesu danas. U poslednjih nekoliko godina podigli su 2,5 hektara vrhunskih sorti vinove loze, kao što su crni burgundac, rajnski rizling i šardone. Miletići, doduše, neguju i prokupac i župsku tamnjaniku da bi zadovoljili i ljubitelje tradicionalne vinske kapljice, ali se ovih dana spremaju za podizanje još 2.000 čokota novih zasada, plašeći se da to neće moći da učine kada Srbija uđe u Evropsku uniju. Započeli su i proces zaštite geografskog porekla vinove loze.

– Naše površine pod vinogradima ne mogu da impresioniraju kao kod većih proizvođača, ali mi imamo prednost što je sve to na sunčanom zemljištu gotovo istog sastava, pa je grožđe ujednačenog kvaliteta, a time i vino. Nema oscilacija u bukeu i sastavu. Imamo kupce u zemlji, posebno u Beogradu, i u inostranstvu, za sada u Crnoj Gori i Sloveniji – objašnjava Slađana.

Iako imaju nove vinogradarske sorte, Miletići su ostali verni hrastovim buradima, uvereni da drvo smekšava vino i pomaže mu da lagano stari i postaje sve pitkije. Kažu da su upravo takva njihova vina, „zlatna kruna”, rubin boje, nazvano u čast kneza Lazara, i roze „rana zora”, delikatnog mirisa, koje ih asocira na kneginju Milicu.

Rade Stanković

-----------------------------------------------

Slađanina ispovest

– Ima trenutaka kada uživam u poslu, u vinogradu, u berbi grožđa, u lepoti punjenja i pakovanja. A, bogami, ponekad mi je teško. Ne možemo svi u isto vreme da radimo iste poslove, pa mi je teško kad se osamim. Još kad stignu problemi, nedostatak odgovarajućih staklenih boca, nelojalna konkurencija... Eto, crnogorska država traži da imamo akcizne markice na našim vinima, a naša država to ne traži za crnogorska vina. Ima još mnogo muka, ali kad pomislim da smo ja i moj muž svoji na svome, lakne mi. Nadam se da naše planove neće poremetiti kriza koju najavljuju i da će nam država pomoći u podizanju vinograda, ili makar dati povoljne kredite za opremanje podruma, nada se Slađana Miletić.

R.S.