„Pasoši mira" Pere Stefanovića

Kragujevac – Pera Stefanović iz „Škole mira“! – očas će vas „skratiti“ svaki Kragujevčanin, čak i onaj ko ga lično ne poznaje, kad oseti da ste priču o profesoru Petru Stefanoviću i njegovoj nevladinoj organizaciji počeli „od Kulina bana“. Jedno bez drugog, jednostavno, ne ide, a pomenutog odgovora se drže i oni koji rad mašinskog inženjera Stefanovića ne poznaju dovoljno.

Ovo, međutim, nije priča samo o njemu, već i obrazovnom sistemu u Srbiji, koji se, prema mišljenju našeg sagovornika, i posle sijaset reformi tek neznatno promenio u korist đaka. Profesor Stefanović, koji je za srednjoškolskom katedrom proveo pune tri decenije, smatra da je naš obrazovni sistem i danas „tromi organizam“, te da deci, pogotovo onoj iz seoskih sredina, ne pruža pravu šansu.– Taj tromi organizam, kako nekad tako i danas, teško prihvata inovacije i deci ne pruža mogućnost da pokažu šta znaju. Pogotovo onoj iz seoskih škola, koja u grad dolaze potpuno nepripremljena za život. Kao dugogodišnji profesor, uočio sam sve mane, ali sistem nisam mogao da menjam „iznutra“. Zato sam napustio profesorski zanat i osnovao „Školu mira“, koja se punih 20 godina bavi neformalnim obrazovanjem srednjoškolaca i studenata, odnosno mladih do 30 godina – kaže Stefanović na početku razgovora za „Politiku“.

„Škola mira“ je počela sa radom 1988. godine. U to vreme bila je jedna od retkih nevladinih organizacija u Srbiji i prvih nekoliko godina održavala se zahvaljujući sponzorima, koje je profesor Stefanović lično poznavao. Kasnije je ušla u sistem finansiranja domaćih i međunarodnih organizacija, a sam nastanak „Škole“ vezan je upravo za „Politiku“, u kojoj je 1988. objavljen konkurs UN na temu „Imamo li prava na budućnost“.– Pretpostavljao sam da će veliki broj radova biti iz oblasti književnosti i likovne kulture, pa sam odlučio da uradim nešto potpuno drugačije. Pod geslom „jedan pasoš za jedan svet“, zajedno sa svojim učenicima iz Tehničke škole, na konkurs sam poslao „pasoš mira“. Taj naš projekat je dobio prvu nagradu, koju nam je uručio lično generalni sekretar UN Perez de Kueljar. Njemu smo, zauzvrat, poklonila „pasoš mira“ sa rednim brojem jedan.

Prisećajući se na kakve je sve probleme nailazio tokom svog rada, profesor Stefanović kaže da mu je dugo trebalo da savlada prepreke koje je pred njega postavljao, kako kaže, jedan „uparloženi sistem“. – „Pasoš mira“ smo uručili Bobu Geldofu, dobitnici Nobelove nagrade za mir Džudi Vilijams, grčkoj humanitarki Kirjaki Panajotidi i drugim priznatim javnim ličnostima. S druge strane, na vratima naših institucija često me je dočekivao mrzovoljni portir, bez čijeg odobrenja nisam mogao da stignem ni do trećerazrednog činovnika. Trebalo je da prođe gotovo 20 godina pa da nadležni shvate da i mimo institucija postoje ideje vredne poštovanja – veli profesor Stefanović.

Posle pedesetak realizovanih projekata, kroz koje je prošlo 12.500 srednjoškolaca i studenata, „Škola mira“ je, ipak, uspela da probije institucionalne barijere.– Odlukom Ministarstva omladine i sporta 2007. angažovani smo na izradi Nacionalne strategije za mlade. Za razliku od standardnih planova i programa, koji su zasnovani na memorisanju često nepotrebnih činjenica, u našoj školi đaci i studenti usvajaju konkretne veštine koje im omogućavaju da što pre dođu do posla. Učimo ih kako da steknu samopouzdanje, da u sebi prepoznaju ono što najbolje umeju da rade i da se poslodavcima predstave u pravom svetlu – veli profesor Stefanović.

Kroz „Školu mira“ su prošle mnoge danas poznate ličnosti, poput pevačice Jelene Tomašević i bivšeg fudbalskog reprezentativca i kapitena grčkog „Olimpijakosa“ Predraga Đorđevića. Važan segment rada ove nevladine organizacije jeste i povezivanje naših srednjoškolaca i studenata sa vršnjacima iz inostranstva, pa tako „Škola mira“ danas ima odeljenja u Berlinu, Atini, Piteštiju, Tronhajmu i drugim evropskim gradovima.