Kraj iznenađenja

Optimisti su, kaže jedan aforizam, ponoć između srede i četvrtka sačekali da vide da li će doći Nova godina, dok su pesimisti ostali budni da se uvere da li će otići stara.

U ljudskoj prirodi je da novogodišnju zamenu kalendara doživljava i kao priliku za novi početak. I društvoje, uostalom, organizovano tako: sačinjava godišnje planove, budžete, bilanse... Na ličnom planu, deo praznika i njegovih rituala je da bližnjima upućujemo najbolje želje – doček je u stvari jedan veliki zajednički rođendan - dok se u sebi zaričemo da ćemo nešto važno promeniti: prestati sa nekom ružnom ili nezdravom navikom, da ćemo se, naprimer, odreći pušenja, manje jesti a više se kretati i vežbati, smanjiti randevue sa alkoholom, manje trošiti a više štedeti, biti više sa porodicom...

U podlozi svega toga je kratkotrajno uverenje da bi nešto, baš zato što smo na zid okačili novi kalendar, moglo da bude bolje – počev od nas samih. Iako dobro znamo da u Novu godinu nismo ušli ni pametniji ni mudriji. Možda samo nešto iskusniji.

A to iskustvo bi trebalo da nam kaže i to da će već posle nedelju dana sve biti po starom, na dobrom ili lošem, ali u svakom slučaju poznatom koloseku. U pravu je zato bio onaj cinik koji je rekao da se mnogi raduju Novoj godini samo zato dabi iznova počeli sa starim navikama.

Možda je zaista tako, ali niko se ne odriče nade. Otuda, koliko i novogodišnje konfete i ponoćni vatromet, deo rituala ispraćaja stare godine i dočeka nove su i politička obećanja davana na svim meridijanima. U njima je i ovoga puta kako standardnih i uglavnom praznih obećanja – da će svet biti pravedniji, da će se nastaviti borba protiv siromaštva i slično – bilo i nekih neoubičajenih priznanja.

Novogodišnje poruke lidera su zato zanimljiva literatura. Japanski premijer Taro Aso tako je sugrađanima poručio da će ovu oštru ekonomsku krizu zemlja preživeti na isti način kao što se uzdigla iz pepela posle Drugog svetskog rata. Takvo poređenje može da znači samo jedno: da su Japanci, iako danas bogata nacija i druga ekonomija sveta, ovo što je započelo u minuloj godini shvatili zaista veoma ozbiljno, i da su svesni kako se u skladu s tim valja i ponašati.

Na drugoj strani, iskren je bio i britanski premijer Gordon Braun, u čijoj novogodišnjoj poruci je najava da će sa novim američkim predsednikom Barakom Obamom formirati ,,globalnu koaliciju za promene”, uz dijagnozu da će 2008. biti upamćena kao godina u kojoj je ,,stara era neobuzdane dogme slobodnog tržišta konačno počela da silazi sa scene”.

Malo ko je u novogodišnjim porukama pokazivao višak briga i manjak samopouzdanja – od političara se to, uostalom, i ne očekuje – ali preovlađujuće osećanje da je prošle godine u svetu započela neka velika promena. Neka vrsta globalne tranzicije iz jednog poretka, sistema vrednosti, ideologije, odnosa snaga – u drugi, čije konture više slutimo nego što precizno sagledavamo.

Ono u šta smo, ipak, sigurni, to je da dosadašnje reakcije na finansijsku i ekonomsku krizu nisu bile adekvatne njenoj dubini. Primera radi, kada su se lideri G 8, vodećih ekonomskih (i političkih) nacija sveta početkom jula sastali u Japanu, sve kao da je bilo normalno. A pokazalo se da nisu videli –ili nisu želeli da vide – finansijski cunami koji se već pripremao na horizontu.

Sada, kada se i te kako oseća da krize niko nije pošteđen, i kada se malo ko usuđuje da proriče koliko će trajati – počela su ukazivanja da su dijagnoze zašto je do svega došlo uglavnom tačne, ali da su terapije sasvim pogrešne.

,,Ovo nije kriza kapitalizma, već kriza globalizacije”, poručuje vodeći američki analitičar (indijskog porekla) Farid Zakarija u novogodišnjem broju ,,Njuzvika”, čiji je glavni kolumnista. Ključni problem, po njemu, jeste u tome što je ekonomija postala globalna, dok je politička vlast koja bi trebalo da je reguliše, ostala lokalna.

Svet je dakle počeo da se menja, i u tom procesu, posle ekonomske, na redu je promena i njegove političke slike, načina njegovog ukupnog organizovanja i funkcionisanja.

Kriza je zato i šansa. Katalog dobrih namera koje prate novogodišnji rituali ovoga puta bi zbog toga mogao da ima nešto veću težinu nego obično. Umovi nam se neće odjednom izoštriti samo zato što je umesto 2008. nastupila 2009, ali pred nama su 12 meseci u kojima bismo morali da počnemo da razumemo ono što nas je minulih 365 dana samo iznenađivalo.