Neutoljiva žudnja za idealom

Drama „Gospa od mora” pripada grupi poslednjih Ibzenovih dela (1888), kada se pisac vratio temama tretiranim na početku njegovog stvaralaštva – potrebe za slobodom, nesalomive čežnje, idealizma, romantičnog odbacivanja društvenih konvencija. Predstava reditelja Stevana Bodrože maštovito je i poetski snažno čitanje Ibzenovog provokativnog dramskog sveta kojim je pisac hteo da isprevrće društvo koje je prezirao.

Glavni likovi su ostvareni u okvirima poetskog realizma. Aleksandar Đurica igra doktora Vangela, pravog zarobljenika ljubavi, nesigurnog i devastiranog zbog postojanog obožavanja svoje druge supruge Elide, odnosno straha da je ne izgubi. Elida (Danijela Ugrenović) je njegov antipod, neobuzdano romantična, otelotvorenje žudnje za slobodom, rizikom, strašću koja se graniči sa ludilom. Ivana Nikolić i Marina Vodeničar igraju Vangelove kćerke iz prvog braka, Bolet i Hilde. Prva je uzdržanija, stroža, dovoljno zrela da oseća ubitačan strah od samoće, dok je druga infantilnija, nestašnija, puna života. Bojan Lazarov igra Balesteda koji se nesputano bori za svoju materijalnu egzistenciju, a Igor Borojević stvara lik nešto starijeg Arnholma, direktora škole, vrlo pragmatičnog i jasno usmerenog na ispunjavanje svojih želja.

Izuzetak od ove preovlađujuće realističke igre je nastup Bojana Dimitrijevića koji oblikuje lik Lingstranda kruće i teatralnije, u pojedinim trenucima čak ironično razobličava smisao teksta. To diskretno karikiranje je opravdano jer tačno nagoveštava tragikomičnost, prisutnu u Ibzenovoj dramaturgiji. Imanentni relativizam u Ibzenovom dominantno tragičnom pogledu na svet podrazumeva i uvođenje groteske i tragikomedije, koje, dakle, onemogućavaju čistu tragičnost. Lik Stranca (Nebojša Dugalić) uverljivo je ostvaren u jednom simbolističkom ključu; on je prodoran i ubedljiv, iako neopisivo dalek, čime se sugestivno ističe gusta simbolika tog lika, izuzetno važna u punom razumevanju složenosti Ibzenovog ustrojstva sveta.

Scena je podeljena na nekoliko mesta dešavanja, stilizovano naznačenih, koji imaju i simboličku funkciju. Sličan je slučaj sa osvetljenjem, koje se menja sa promenama lokacija radnje, kao i emotivnih stanja likova. Na sceni preovlađuju svetle boje, što joj daje eleganciju, ali i podvlači metaforiku, kao i univerzalnost radnje (scenograf Stevan Bodroža, kostimograf Ivana Vasić). Muzika ima više funkcija - u pojedinim scenama uzbudljivo ističe osećanja likova, u drugim određuje tempo igre, a u trećim naglašava napetu enigmatičnost radnje, efektno ostvarujući Ibzenove specifične težnje ka tajnama i nesporazumima (kompozitor Vedran Vučić). Ovom bogatom korpusu scenske poetičnosti doprinosi i emitovanje video snimaka nežnog razbijanja morskih talasa, na platna koja vise iznad publike (video rad Lazar Bodroža). Oni su lajtmotiv koji lirski podseća na Elidinu nesavladivu potrebu za slobodom, egzotikom, rastakanjem kalupa svakodnevnice.

Predstavu „Gospa od mora” definiše opojna rediteljska poetika, nezadrživo jaka poplava scenskih inventivnosti, koje su toliko upečatljive i lirski snažne da prikrivaju i zanemaruju sporadične glumačke slabosti. Stevan Bodroža je uspeo da bujno oživi Ibzenovo osećanje tragične nerazrešivosti konflikata u čoveku, između njegovih neutešnih čežnji za ekstazama divlje ljubavi i ograničenja koja ga sputavaju. No, ta nemogućnost ostvarivanja ideala, iako tragična, izvor je i stalnog, grčevitog traganja, bez kojeg bi se život verovatno ugasio.