Sve manje radno sposobnih ruku

Zašto se pomera granica odlaska u penziju? Najkraći odgovor na ovo pitanje je – zato što živimo duže i zato što nas je sve manje. Kada je Bizmark uveo prvi penzioni sistem, prosečan životni vek bio je ispod 50 godina – penziju je tada doživljavalo tek nekoliko odabranih. Danas živimo i po 80 ili više godina, a to znači da penzioni sistem mora da izdržava ljude 20 ili 30 godina nakon što prestanu da rade.

Trend produženog očekivanog trajanja života u kombinaciji sa niskim stopama fertiliteta, doveo je do promene demografske slike Evrope i sveta. Starosna struktura stanovništva jedne tipične zemlje u svom istorijskom razvoju ima izgled piramide, sa malim brojem starih na vrhu i ogromnom bazom sačinjenom od mlađe populacije. Ovakva piramida je u Evropi promenila izgled, pa sada podseća više na stub, dok u nekim tranzicionim zemljama čak sve više počinje da liči na obrnutu piramidu, sa velikim brojem starih osoba u odnosu na relativno mali broj radno sposobnog stanovništva.

Bez sumnje, starenje stanovništva je trend koji je obeležio našu epohu. Poređenjem podataka od pre nekoliko decenija i danas mogu se zapaziti fascinantne činjenice: medijalna starost u svetu je sa 23,6 godina u 1950. dostigla 31,7 u 2023, a do 2050. dostići će 36,2 godine. U EU medijalna starost trenutno iznosi 44,7 godina, a za 2050. je projektovan njen rast na 47 godina, čime se ovaj kontinent kvalifikuje kao „najstariji”. Očekivano trajanje života takođe raste – sa 54 godine, koliko je iznosilo u 1950. godini, dostiglo je 73,3 godine u 2024, a u 2050. će iznositi čak 77 godina. Na primer, u Kini je očekivano trajanje života u 1950. godini iznosilo 40 godina, a do 2050. će biti duplirano, tj. iznosiće 80.

Kao i u gotovo svim evropskim zemljama, u Srbiji se u poslednjih nekoliko decenija odvija proces demografske tranzicije, uz naglašen negativni prirodni priraštaj, pojačanu emigraciju i ubrzano starenje stanovništva. Prema rezultatima projekcija Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji će očekivano trajanje života u 2052. porasti na 84 godine za žene i 79 godina za muškarce (posle očekivanih 78 i 73 u 2022. godini).

Istovremeno, starenje i depopulacija će dovesti do promene starosno-polne strukture stanovništva i do promena u kretanju kontingenta radne snage. Treba očekivati ubrzano smanjenje raspoloživih resursa radne snage, budući da će se kontingent radno sposobnog stanovništva smanjiti sa 4,3 miliona u 2022. na 3 miliona u 2052. godini.

Dakle, u situaciji u kojoj imamo manje dece, manje zaposlenih lica, a sve više penzionera, jedini način da sistem ostane živ i svima od koristi jeste da se poveća starosna granica odlaska u penziju. Polako, vremenom, dilema prestaje da bude pitanje da li će granice biti pomerene, već kako će to biti fer, transparentno i održivo.

Koja je ekonomska cena starenja?

Navedene brojke nisu samo puki statistički pokazatelji. Kada se stave u ekonomski kontekst, one oslikavaju stvarnost koja nije ni lepa, ni laka, ni optimistična. Ekonomske posledice starenja i smanjenja stanovništva ogledaju se u tri najbitnija segmenta – kroz smanjenje kontingenta radne snage (koja je jedan od inputa proizvodnje), pad produktivnosti i rast fiskalnih izdataka. Najpre dolazi do pada BDP-a (kao posledica manjeg broja stanovništva i radne snage), zatim do pada realnog dohotka i bogatstva, smanjenja privatne štednje (zbog rastućeg kontingenta starijeg stanovništva, koje po definiciji manje štedi) i nacionalne štednje (jer je u populaciji prisutno više neaktivnih nego aktivnih lica) i pada investicija (zbog fizičkog manjka radne snage i pada produktivnosti). Niska ponuda radne snage mogla bi dovesti do rasta njene cene u odnosu na kapital (što se već dešava u pojedinim zanimanjima), zbog čega bi u proizvodnom procesu došlo do porasta utroška kapitala u odnosu na rad ili preorijentacije na poslove koji su „jeftini”.

Dalje, budući da se stanovništvo smanjuje, opada i agregatna tražnja za uvozom, tj. u spoljnotrgovinskoj razmeni se povećava učešće izvoza. Ipak, rast izvoza će biti limitiran fizičkim obimom radne snage, koja će biti u opadanju. Istovremeno, fiskalni izdaci ubrzano rastu zbog potreba za finansiranjem penzija i pojačane zdravstvene zaštite, a sa njima raste i javni dug. Rast javnog duga pogoršava kreditni rejting zemlje (zbog projektovanih nižih stopa rasta, izazvanih padom populacije), što dovodi do povećane cene zaduživanja i istiskivanja privatnih investicija. Pritisci na penzione fondove postaju sve jači i, prema procenama MMF-a, izdaci za penzije i u razvijenim zemljama Evrope i rastućim ekonomijama u proseku će se povećavati za 0,75 odsto BDP-a godišnje do 2030. godine. Nakon toga, u razvijenim ekonomijama počeće njihovo usporavanje, a u rastućim ekonomijama ubrzanje na oko 1,25 procenata BDP-a godišnje, zbog očekivanog bržeg rasta stanovništva starijeg od 65 godina u odnosu na radno sposobno stanovništvo u rastućim nego u razvijenim ekonomijama, gde se očekuje blagi rast populacije zbog priliva migranata.

Invertna piramida vrši pritiske i na zdravstveni sistem – naime, sa starenjem stanovništva neizbežno rastu i izdaci za zdravstvenu zaštitu, a posebno troškovi dugotrajne nege starijih lica, koji su postali najbrže rastući segment zdravstvenih izdataka jer se veliki deo zdravstvenih troškova javlja upravo u poslednjim godinama života.

Zbog dužeg životnog veka stanovništva, kvalitetnijih i skupljih zdravstvenih tretmana, ali i visokih zarada u sektoru zdravstva (koje će rasti i u budućnosti, zbog rasta tražnje za ovim zanimanjima), rast ovih troškova postaje dugoročno teško održiv za javne finansije. Sve više zemalja se suočava s dilemom – kako finansirati sistem koji mora da pruži skupu, sofisticiranu negu sve većem broju starijih osoba, dok istovremeno broj radno sposobnih, koji pune budžet, opada.

U tom kontekstu zdravstveni sistemi će morati da se prilagode – kroz reforme modela finansiranja, jačanje kućne i zajedničke nege, uvođenje tehnologije i prevenciju – kako bi odgovorili na izazov starenja bez ugrožavanja fiskalne održivosti.

Dakle, u situaciji u kojoj imamo manje dece, manje zaposlenih i sve više penzionera jedini način da sistem ostane živ i svima od koristi jeste da se poveća starosna granica odlaska u penziju. Polako, vremenom, dilema prestaje da bude pitanje da li će granice biti pomerene, već kako će to biti fer, transparentno i održivo.

Do pre par decenija, odlazak u penziju je bio svečani čin, danas, međutim, dok se granica pomera i taj trenutak odlaže, mnogi se pitaju hoće li uopšte i dočekati penziju. Nažalost, penzija više nije nagrada za rad, već složena matematička računica koja uzima za varijable sledeće brojke – koliko radimo, koliko nas je, koliko živimo i koliko možemo da izdržimo.