Da bismo spoznali radost moramo da osetimo tugu

Gost „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bio je Marko Milošević, pesnik i ekonomista. On je uspeo u nečemu što je u eri digitalnih tehnologija možda nekome delovalo nemoguće, a to je da je privoleo mlade ljude da počnu što više da čitaju poeziju. Iako vlada mišljenje da se poezija ne prodaje dobro i da je više onih koji je pišu nego što je čitaju, njegove se pesme i te kako čitaju, a prihod od prodaje knjiga ide u humanitarne svrhe. Objavio je zbirke pesama „Kroz život dušom”, „Pobeda sebe”, „Zahvalan”, „Kaput”, „Prava ljubav”, a ima želju da napravi „kuću poezije” u kojoj bi mladi pesnici uvek bili dobrodošli.

U podkastu je objasnio da oseća potrebu da svojim stihovima proživi opet svoju prošlost, preživi sadašnjost, dočeka budućnost, ostane kada svi trenutno živi odu, da oseća potrebu da živi i tuđe živote, drame, sudbine, da prijateljima da, neprijateljima poda…

– Prepoznali su ljudi da se u ova luda vremena pojavilo nešto malo drugačije. Meni je bilo simpatično da u početku niko nije hteo da ulista moje zbirke u knjižare, jer se poezija ne prodaje. Međutim, ja sam dokazao da može drugačije. Čak sam im rekao da ću sve knjige da otkupim po maloprodajnim cenama, ako se ne bude prodavalo. I dalje ne živim od prodaje knjiga, i nadam se da nikad neću morati da dočekam to. Obećao sam da ću sav novac od prodatih knjiga davati humanitarno dok ne budem živeo od prodaje knjiga – rekao je Milošević.

Objasnio je i da ne postoji škola za pesnike.

– To je dar od Boga. Pravi pesnici se prepoznaju, prepoznaju sami sebe. Jedino je sada bitno da li imaju snage da ogole svoju dušu, da ogole sebe, da tako izađu pred ljude. Ja sam odlučio da mogu, i to ne baš u ranim godinama, iako sam pisao od svog petog razreda osnovne škole. Nekako se put otvorio sa pandemijom korone 2020. godine. To je moj put i ovo je moralo da se desi. Sva vrata su mi se otvarala gde god sam krenuo. Mnogo glumaca je govorilo moje pesme bez ikakve finansijske nadoknade i hvala im na tome – rekao je Milošević.

Za njega je najveća snaga čoveka da ostane sam sa sobom i da onda porazgovara malo i prozbori o svom životu, da pogleda unazad, da isplanira unapred.

– Tako je bilo u koroni, kada sam napisao preko 200 pesama. Imao sam neverovatnu inspiraciju, ali ja to pripisujem „nekome odozgo”, ko je odlučio da lepotu vrati u ova luda vremena i u meni prepoznao neku snagu da ću ja to uraditi po cenu života. I dok budem disao, ja ću raditi ovo što radim. Budim se s poezijom, idem na spavanje s poezijom. Jednostavno nemam prava da odustanem sad, koliko god to naporno bilo.

Često se zapitam kako sam ja nešto napisao. U mojim pesmama se nalaze reči koje nikad nisam izgovorio u privatnom životu, što je samo dokaz da to nije moje. Za razliku od kolega pesnika ja nikad nijednu reč nisam promenio, svoje pesme ne brusim, jednostavno nemam pravo da menjam nešto što nije moje. I nemam pravo da menjam trenutak. Ne bi to bilo to. To je moja odluka – objasnio je Milošević.

Ljudima savetuje da treba da se raduju svakom trenutku.

– Tužan sam jer su ljudi počeli da mrze jedni druge, neka su vremena teška i zato na svojim nastupima svaki put govorim da je život prekratak da bismo nekoga mrzeli i da ne postoje naši i njihovi, postojimo samo mi i naši i treba da zagrlimo jedne druge, da praštamo, da se volimo – smatra gost našeg podkasta.

Za njega je tuga sastavni deo sreće.

– Uvek na nastupima pričam da sam bio mali tužan plavi dečak u Svetozarevu. I prvu pesmu sam napisao u petom razredu. Bio je rat u Bosni i u Hrvatskoj, moji roditelji su se razvodili. Svi govore o bezbrižnom detinjstvu. Šta te čeka u životu ako je ovo bezbrižno detinjstvo? Kad imaš nisku polaznu osnovu za sreću, radost je pravilnije tu. Onda te sitnice raduju, raduje te trenutak, raduju te ljudi… Sto puta sam u životu pogledao u nebo i plakao od sreće od osećaja tog trenutka u kojem sam bio, zbog sitnica i zbog ozbiljnih stvari. Da bismo znali šta je prava radost i prava sreća, moramo da osetimo tugu. Tek ćemo onda ceniti to što imamo. Danas mnogo štitimo svoju decu. To je veliki problem. Napravićemo ih emotivno ravnodušnim. Jer će misliti da im je sve nadohvat ruke, da je to normalno… Treba da napravimo život da nam bude lep. Ništa se ne podrazumeva. Tuga mora da bude sastavni deo sreće. Ima jedna moja pesma o nuli, da nula nije ni minus ni plus, i da sve bolje biti osim nule, zato što je nula – jedna ravna linija. A bolje je biti najgora baraba, samo da nisi ništa – naglasio je Milošević.

Stav našeg sagovornika je da skrnavimo svoj život.

– Više vredi jedan dan prave ljubavi, pa i ako nestane bitno je da je u tom danu bila prava, nego da su tu neke kalkulacije, neke kompromisne situacije, nešto emotivne računice koje su za mene pogubne. Ne znam kako žive ljudi koji idu nesrećni na spavanje i bude se nesrećni, a žive sa nekim i zovu to ljubav. Ja sam imao tu situaciju i to sam promenio, iako je cena bila velika. Ali kada prvi put osetim da više to nije to, ja ću izaći iz te veze, pa makar se sto puta ženio. Nije lako preseći zato što se svi bojimo, svi kalkulišu… Znam da neki ljudi žive kompromisleno zbog finansijske situacije, zbog egzistencije, a kažu i zbog dece, što je najgore po meni. Jednostavno, nema tu računice, to osetiš i moraš da slušaš sebe, u suprotnom ćeš se razboleti… Mnogo ljudi se razboli. Strašno je živeti u zajednici koja ne valja – ističe Milošević.

Sreća je za njega trenutak, sreća je spolja, a radost je ono što je unutra i zato je bitnije da budemo radosniji nego srećniji.

– Jer kad imamo radost u sebi, onda ćemo i kroz tuge lakše proći. Tuga zna da spere površnu sreću i da nas onda napravi prilično ranjivima. Najbitnije je da iznutra budemo radosni, a sve ovo drugo je borba svaki dan. Borba, neprestana borba – smatra gost našeg podkasta.

Sa poznatim kantautorom Borisom Režakom gotovo svakodnevno ima nastupe po zemljama bivše Jugoslavije, na kojima govori svoje stihove.

– Gde god se pojavimo, traži se karta više. Retko ko sa naših nastupa izađe ravnodušan. Boris Režak je jedan vrhunski umetnik koji svoje emocije iskazuje kroz svoje pesme, a tu je i sviranje klavira na njegov taj način, pevanje… Ljudima se to sviđa. Do saradnje sa Borisom je došlo u kafani. Video sam da se on zaista na svakom nastupu nesebično daje. Isto kao i ja, on umire na sceni i ponovo oživi kad se završi nastup. I nekako mi je palo na pamet da je to neka dobitna kombinacija. Sada ga češće viđam nego svoju porodicu, putujemo zajedno, obilazimo celu bivšu Jugoslaviju i igramo se, baš si igramo, onako kao dva dečaka. Postali smo veliki prijatelji – naglasio je Milošević.

Za 7. oktobar najavljuje „Veče poezije i muzike” u MTS dvorani u Beogradu, kada će ujedno proslaviti i svoj rođendan.

– Ove godine će kao i prošle biti mnogo gostiju, neću odavati imena. Jednostavno, želim da nešto lepo pamtim. Ja to radim zbog sebe. I zahvalan sam ljudima koji dolaze kao gosti bez nikakve nadoknade. Nekako kad pozoveš nekog u svoju kuću, ako je iskreno, taj neko to prepozna pa će doći. Sve goste pozivam od srca jer ih volim, jer poštujem njihov rad, jer poštujem ono što su uradili… Tu ima i narodnjaka, i zabavnjaka, i umetnika… – rekao je Milošević.

U podkastu je odrecitovao svoje dve pesme, govorio je o svojim precima koji su takođe pisali pesme, pričao je o najlepšem poklonu koji je dobio.

Često plačem na nastupima

Marko Milošević je u podkastu objasnio da je doživeo oko 500-600 ozbiljnih ispovesti ljudi kojima je puno pomogla njegova poezija, od najvećih tragedija do teških životnih priča.

– Meni je žao što nisam zapisivao neke stvari, jer mogla bi se napisati jedna dobra knjiga o tome. Međutim, samo da sam jednu stvar lepo uradio, to je već uspeh. Zato sve ovo što radim ima neku svrhu. Ljudi se prepoznaju, prepoznaju da nisu sami, prepoznaju da je sve ovo život, a moja cela poezija se zove poezija života. Svako će se naći bar u jednoj pesmi. Najčešće ljudi imaju potrebu da mi kažu da ne mogu da nađu pravi izraz, prave reči ili prave osećaje i da u mojim pesmama mogu da izgovore mojim rečima nešto što bi oni hteli i što ih tišti, muči. Ja sam prilično veliki emotivac i na nastupima prilično otvorim dušu. Često plačem na nastupima kad vidim nečije suze – kaže Milošević.

Obišao 70 zemalja sveta

Gost našeg podkasta otkrio je da je pasionirani zaljubljenik u putovanja.

– Sve što sam u životu zarađivao – trošio sam na putovanja. Obišao sam 70 zemalja sveta sa 44 godine, što nije malo… Mene je to „hranilo” i uvek sam imao neke posebne situacije na putovanjima, svuda sam upoznavao neke zanimljive ljude, doživljavao sam neke situacije koje su zaista nemoguće… – kaže Milošević.

Svaka godina je pobeda

Naš sagovornik je naglasio i da je u životu bio malo i hipohondar.

– Dešavale su mi se neke situacije u životu koje su me možda nesvesno na to navele. Često sam se susretao sa smrću, sa bolestima i u najbližem okruženju. Kada u mladim godinama to doživiš, ne možeš baš da prođeš neogrebano kroz sve to… Da li je to bila anksioznost ili šta god, ja sam priznao da sam se bojao da ću umreti, da ću biti bolestan, da ću onda trčati za svaku glupost kod lekara. Ali uspeo sam, kako kaže moja pesma, da pobedim sebe. Kad god sam pomislio šta je najgore što se može desiti, shvatio sam da je najgore da mogu da umrem. I tu se završava svaka borba… Svi ćemo kad-tad umreti. Često nailazim na ljude koji kriju svoje godine, koji su tužni zato što stare. Kažem im tada: „pa koliko njih nije dočekalo 50 godina ili 60, 70”. Svaka godina je pobeda, u današnjem vremenu pogotovo. Ljudi treba da budu srećni, ja bih se hvalio da imam 80 godina, a ne krio, pritom – svaka moja bora je moj put. To je moja tuga, da li sam dobio od smejanja ili od mrštenja, nije bitno, ali moja je – rekao je Milošević.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU