Klavirske kompozicije inspirisane slikama Goje

Španska muzika predstavlja jedan od najfascinantnijih fenomena evropske muzičke baštine, ne samo zbog svojih ritmičkih i harmonskih osobenosti, već i zbog načina na koji spaja duboko ukorenjenu tradiciju sa snažnim individualnim izrazom. U tom kontekstu, klavirska svita „Gojeskas” zauzima posebno mesto – pojašnjava pijanistkinja Dina Stojilković, na početku razgovora za „Politiku” povodom objavljivanja njenog albuma pod nazivom „Gojeskas”.

Pre deset meseci renomirana nemačka izdavačka kuća CPO (Klasična produkcija Osnabrik) izdala je album naše pijanistkinje, koji sadrži istoimeni klavirski ciklus, remek-delo španskog kompozitora Enrikea Granadosa (1867–1916). Magazin „Klasika danas” proglasio je ovaj album - albumom godine, a pojedina dela emitovana su na nacionalnom radiju Španije.

Naša sagovornica ističe da je „Gojeske” izabrala i zbog toga što je ovaj klavirski ciklus mnogo više od tehnički zahtevnog dela. To je, kako ona oseća, poetska vizija pretočena u zvuk.

– Inspirisano slikama Fransiska de Goje (1746–1828), delo oživljava duh jedne epohe i kulture, koristeći klavir kao narativno sredstvo. Njegova struktura, zasnovana na slobodnoj formi, emotivnim kontrastima i folklornim aluzijama, omogućava interpretatoru da istražuje širok spektar izraza, od suptilnih, intimnih trenutaka do raskošne virtuoznosti. Kao rezultat višegodišnjeg procesa istraživanja i rada na ovom delu, nastalo je moje prvo diskografsko izdanje – album sa kompletnim „Gojeskas” ciklusom, snimljen na istorijskom instrumentu iz 1895. godine. Za mene, taj snimak nije samo dokument, već dijalog  sa delom, sa vremenom i sa publikom – istakla je pijanistkinja, koja je za ovaj poduhvat dobila i odlične  ocene, to jeste kritike stručnjaka. Klavirske kompozicije inspirisane slikama Goje u izvođenju Dine Stojilković obradovale su poštovaoce umetnosti.

Tako Žan-Šarl Ofele, zapaža da je Stojilkovićeva, pokazala izuzetan trud i darovitost kada je sa nepunih trideset godina snimila ovaj album i posvetila svoju tezu „Gojeskama”.

– Danas ih niko ne svira kao ona. Nesumnjivo je, Dina govori  Granadosov jezik tečno, osvetljava njegovu sintaksu, a njen zadivljujući zvučni rečnik mnogo duguje i velikom Stenveju modela B iz 1895. godine, jednom od onih klavira iz vremena Granadosa, koje je virtuoz posebno voleo, bilo da svira svoja dela, Šopenova ili Šumanova, dva pola svog muzičkog univerzuma. Opojna i uzbudljiva interpretacija, ostaje nam samo da se nadamo da je to prvi tom u celovitom istraživanju ovog klavirskog kosmosa. Pijanistkinja Stojilković pronašla je idealan instrument da nam ispriča svog Granadosa – naveo je Žan-Šarl Ofele.

On dalje kaže, da imajući u vidu činjenicu da najznačajnije delo Granadosa jeste „Gojeskas” – šest klavirskih kompozicija inspirisanih slikama Goje i da su to pijanistički veoma zahtevne kompozicije i odražavaju život „zaljubljenih mahosa” – španskih kavalira, sa izrazito bogatom harmonskom, ritmičkom i zvučnom raznolikošću, onda je izuzetno važno što se srpska pijanistkinja Dina Stojilković, koja danas živi u Berlinu, posvetila ovim kompozicijama sa osetnom bliskošću španskoj muzici i besprekornom tehnikom sviranja.

U nizu dobrih kritika, valja izdvojiti i onu koju daje profesor Klaus Trap, o radu Dine Stojilković.

– Ona ume da dopre do korena koji potiču iz španskog folklora i pritom pravi jasnu razliku između tematskog značaja i pratećih figura. Zato smatram da je ovo ubedljivo interpretativno ostvarenje – naveo je prof. Klaus Trap. On dodaje da već u prvoj kompoziciji „Los requiebros” („Udvaranja”) pijanistkinja pokreće muzički tok karakterističnim figuracijama španske muzike, pri čemu pažljivo osluškuje brojne harmonske modulacije.

– U delu „Quejas, o la Maja y el Ruiseñor” („Jadikovke”, ili „Maha i slavuj”) kao najpoznatije delo iz svite, pijanistkinja uzima vreme za izražajno oblikovanje kantilene, da bi potom izgradila ogroman dramski rast. U epilogu „Serenadi duhova” efektno ostavlja (zamišljene) zvuke gitare da iščeznu u tišini, sve u svemu, jedno veoma uverljivo interpretativno ostvarenje. Kao dodatak, čuje se živopisna scena „El Pelele” („Slamnati čovek”), koja inače ne pripada samoj sviti – objasnio je prof. Trap.

Inače, „Buklet” na nemačkom i engleskom jeziku stručno pruža informacije o nastanku svite „Gojeskas” čitaocima približava umetnički razvoj i rad pijanistkinje.

Gojeske velikog Granadosa, zajedno sa Iberijom Isaka Albeniza i nekim delima Manuela de Falje, predstavljaju vrhunac španske klavirske muzike 20. veka.

– One su takođe, zajedno sa kratkom operom koju je komponovao na osnovu ovog dela, najbolje Granadosovo delo, kako je i sam priznao, rekavši: „Konačno sam imao sreću da napišem nešto važno.” Iako inspirisane slikama Goje, samo „El Amor y la Muerte” („Ljubav i smrt”) iz svite je povezana sa konkretnom slikom, mada je i prateće delo „El Pelele” („Slamnati čovek”), koje je ovde uključeno, zasnovano na jednoj drugoj Gojinoj slici. Šest kompozicija, kao i „El Pelele”, su tonske poeme za klavir. Granados je bio izuzetan pijanista, a dela su tehnički veoma zahtevna. Pijanista mora da poseduje izuzetnu veštinu i živ ritmički osećaj, ali i suptilan osećaj za melodiju, jer iako Granados često daje precizne oznake za tempo i dinamiku, očigledno je da je potreban rubato i osećaj slobode. Mnogo godina najpriznatija umetnica koja je izvodiča ova dela bila je španska pijanistkinja Alisija de Laroča, koja je prva svetu predstavila ovaj repertoar. Snimala je „Gojeske” četiri puta. Svako ko voli ovaj repertoar treba da ima jednu od njenih verzija, a sada je pitanje da li neka nova donosi vredan alternativni pogled. To je svakako ono što nudi srpska pijanistkinja Stojilković u svom debiju. Ona je napisala master rad na temu ovih dela. Duboko ih razume i poseduje tehniku potrebnu da ostvari svoju viziju. Uživao sam u Dininom sviranju. Ona ima svu potrebnu tehniku, ima vatru i strast. Ne tretira ova dela samo kao demonstraciju veštine, već uočava i mnogobrojne tihe delove. Ume da istakne pevačku liniju, ma koliko složena bila figuracija oko nje. Ovo je veoma obećavajući debi i nadam se da ćemo je ponovo čuti, posebno u španskoj muzici. Možda u daljem radu može svoj repertoar da proširi i na Albenizovu Iberiju. Snimak je dobar, a prateće beleške korisne. Ovo je izvanredan disk – precizirao je Stiven Barber.

Dina Stojilković osnovno i srednje muzičko obrazovanje stekla je u Muzičkoj školi „Dr Miloje Milojević” u Kragujevcu, u klasi prof. Natalije Tomić i prof. Sanje Lukovac. Školovanje je nastavila u Nemačkoj, na prestižnoj Muzičkoj akademiji u Hanoveru, gde je osnovne studije završila u klasi prof. Bernda Geckea i prof. Eve Kupijec.

U toku studija, imala je podršku mnogih stipendija i udruženja, kao što su „GFF” stipendija u Detmoldu, Fondacija „Jehudi Menjuhin – LMN” u Hanoveru, Udruženja „Krug podrške u Hanoveru”, kao i stipendija nemačkog muzičkog saveta „Ponovno pokretanje kulture”.

Master studije završila je na Muzičkoj akademiji u Detmoldu, u klasi prof. Alfreda Perla i prof. Fila Liotisa.

Pijanistkinja Stojilković redovno nastupa kao solistkinja i kamerni muzičar širom Evrope i ima sveobuhvatan repertoar, od baroka do savremene muzike. Sa trinaest godina izvela je Klavirski koncert u D-duru Jozefa Hajdna sa Beogradskim gudačkim orkestrom „Dušan Skovran” u Kolarčevoj zadužbini. Osvojila je brojne nagrade na domaćim i internacionalnim takmičenjima. Laureatom je proglašena dvanaest puta. Prvu nagradu dobila je na međunarodnom takmičenju mladih pijanista „Petar Konjović” u Beogradu, najbolja je bila i na Međunarodnom takmičenju baltičkih zemalja u Sankt Peterburgu. Specijalnu nagradu dodelio joj je međunarodni žiri za najperspektivniju srpsku mladu pijanistkinju na memorijalu „Isidor Bajić” u Novom Sadu i ovo su samo neka u nizu priznanja.

Usavršavala se na mnogim majstorskim kursevima, sarađujući sa pijanistima kao što su što su Alfred Brendl, Dama Imogen Kuper, Jurij Kot, Nina Makarava, Rita Kinka, Aleksandar Madžar, Konrad Elzer, Arbo Valdma, Natalija Lentas, Ivan Klanski.

Nastupala je u mnogim koncertnim salama u svetu među kojima su Pjer Bulez Sala u Berlinu, Salon Kristofori u Berlinu, Filharmonija NVD  u Herfordu, Velika sala univerziteta Gercin u Sankt Peterburgu, Sala nacionalnog muzeja u Hanoveru, Koncerthaus u Detmoldu, Sala univerziteta u Bilefeldu, Sala konzervatorijuma Leoš Janaček u Brnu, Teatar Verdi u San Savinu, Sinagoga u Novom Sadu, u Beogradu u Galeriji SANU i ambasadi Republike Češke...

Trenutno je profesor klavira u državnoj muzičkoj školi „Šostakovič” u Berlinu, a njeni đaci su takođe dobitnici  nagrada, između ostalog na republičkom takmičenju Nemačke „Mladost muzicira”. Nema sumnje da će Dina Stojilković  i u budućem radu pokazati svoj raskošan talenat i obradovati publiku, koja će imati priliku da je čuje, kako je planirano, u novembru u Ruskom domu u Beogradu.