Igralište

IGRALIŠTE ZA ODRASLE je bila tema nekog projekta prošlogodišnjeg bijenala u Veneciji. Nisam videla kako je osmišljen taj projekat, ali zapamtila sam naslov. Kakva ideja! Kakva mogućnost za napaćene japije, sudije, profesore, bankare...Ne masaže, ne jakuzi, nikakvi individualni sportovi. Zamislite da se spuštate niz tobogan pre nekog direktora, posle nekog poštara, a ne morate da se postavljate, stavljate društvene maske. Na tom igralištu - svi jednaki! Uživancija - glavni cilj!

Bilo bi to dobro za ipak napetu i veoma umornu, uplašenu, ambicioznu odraslu populaciju.
Igranjac! Sreća, sreća, radost! Uživancija!

Pre posla budeš dete, umesto što se pumpaš u kolima „dobar sam, najbolji sam, uspešan sam".
Kako vreme protiče, nekako se nameće nova percepcija života, u stvari nov način prilagođavanja, i pada u zaborav, da je doktor - čovek u odelu doktora, da je profesor – čovek u odelu profesora, ona lepa misao Duška Radovića.

Možda bi odrasla populacija roditelja onda lakše prihvatala svoju decu. Nekako bi našli zajednički jezik, jer se ovako čini da im na neki način smetaju što su mali, trebalo bi nekako što pre da porastu i da sve već „znaju", pa plaćaju velike pare da ih drugi uče jezike, da plivaju, igraju tenise, košarke…Nikako sami da se opuste i poigraju s njima.

Odrasla populacija čita sve više i upoznaje se, kroz knjige koje su sve bolje i brojnije, o tajni detetove psihe. Jer dete je „još uvek" velika tajna.

Kad sam se prvi put porodila, muž je bio na porođaju, naš sin nas je pogledao čim je došao na ovaj svet, direktno u oči mene, mog muža, ponovo mene. U oči. Mirno i, i, i .... ne znam kako već.
Jedino što smo mi odrasli mogli da uradimo u tom trenutku je da briznemo u plač. Naravno od sreće, ali postojala je i neka tiha nelagoda - ko je ovo malo biće, kakav je to pogled, zašto nas tako gleda, šta hoće da nam kaže? Kako je on tako „zreo"? Nismo znali da „ovakav pogled" počinje odmah. Proletela mi je kroz glavu i misao naših baka: Bebe vide anđele! A , jel`? Pa šta sad vidi?!

Na prvom pregledu, dok ga je pedijatrica bacala u prostor, a on se nepogrešivo hvatao za njene prste i nastavio da se ljulja ( što bi svaka normalna beba uradila jer ima urođeni nagon za hvatanjem ali to su samo njih dvoje znali), panično sam posmatrala egzibiciju, i čula doktorku kako govori: „Treba imati što više dece, jer deca te teraju da se menjaš, da budeš bolji“. Da se popravljaš.

Često na to mislim. To jeste velika istina. Nije lako odrasloj populaciji.

Stalno se pitaš da li sam "dovoljno savršen" za moje dete, da li će moći da se ogleda? Dajem li dobar primer? Da li stiče iskustvo u dobrom okruženju? Da ne propustim onaj veoma važan razvojni period, da prihvatim to svesno, da ga ne sputam...I tako...

Dolazim do zaključka. Zašto toliko misliti? Voleti i opustiti se. Zar to nije dovoljno?!
„Džaba" čitamo sve te knjige ako ih samo čitamo i znamo, a ne prilazimo deci. Uzalud stičemo bogatstvo za svoju decu, ako od nas imaju samo novac i poklone, a nikako da se spustimo s njima niz taj omamljujući tobogan.

Autorka je po profesiji dramaturg, a amaterski odgaja petoro dece