Iz ptičje perspektive

Čoveku za život treba mnogo više nego drugim živim bićima. A to „mnogo više“ je malo. Ja to „malo“ imam: iznajmljenu kuću, koja mi nije tesna, koja je suva i topla; iza kuće baštu, u njoj četiri voćke, tuce žbunova borovnice, i šupu; dobru i lepu odeću i obuću; dovoljno zdrave hrane da se dvaput dnevno najedem; čistu vodu, kafu i čaj da se napojim; flašu-dve ovog ili onog mesečno, da se posle rada opustim; telefon; kompjuter sa svim programima koji su mi potrebni; hiljadu-dve knjiga i člansku kartu Univerzitetske biblioteke sa milionima knjiga; bicikl i dovoljno para za gradski autobus, da odem do grada na čijoj periferiji živim – pa i za avionsku kartu, da ponekad navratim u stari kraj. Automobil nemam; ni televizor. Oskudevam u još mnogo čemu izlišnom.

Samostalac sam; radim kod kuće, kad i koliko hoću, a to je mnogo, jer volim da radim ono što volim. Veći deo tog mog rada se „ne isplati“: novcem nikad neću biti bogat. U ulici sam jedini „stranac“. Sa susedima živim u miru, a sa nekolicinom sam se i sprijateljio. Sa ostalima sam na „Dobar dan, kako si“ – oni gledaju svoja posla, ja gledam svoja; ponekad i pročavrljamo, o novim vrstama ptica uočenim po šumarcima, ritu i poljima što čine pozamašan komad zemljišta namerno prepušten prirodi, koji počinje odmah iza naše ulice.

Kad smo se pre desetak godina uselili u kuće ovog novog naselja, izgrađenog po principima ekološke odgovornosti na eksploatacijom-namučenom tlu – a za čiju se gradnju deo nas, kao grupa građana, kod opštine sâm izborio –, dočekali su nas samo kosovi, zebe, vrane, svrake, divlje patke i guske, labudi, fazan-dva, vivci, čaplje… Od onda se broj ptičjih vrsta lagano povećavao, uporedo sa ozelenjavanjem naselja i „podivljavanjem“ okoline, a poslednjih godinu-dve se taj proces vidno ubrzao. Proletos su se, između ostalog, pojavili i vrapci, kojih dve-tri decenije nije bilo u celom regionu, a na obližnjem veštačkom jezeru jato od petnaestak velikih vranaca što kao da namerava da ostane; nekolicina suseda imala je i sreću koja mene zasad mimoilazi: da (u vodenom rukavcu ispred mog kuhinjskog prozora) vidi vodomara, tog stidljivog lepotana! Jednom smo uzeli da, onako iz glave, brojimo ptičje vrste u ulici i okolini; zabrojali smo se negde posle pedesete, a mnoge smo sigurno i prevideli. Mora biti da činimo nešto dobro, kad nam se ptice koje smo samoživo bili prognali vraćaju, a dolaze i neke kojih ovde nikad nije bilo, odnekud, valjda, gde im je život ugrožen.

Nedavno me je komšinica, u razgovoru o onom „malo“ što čoveku za ljudski život treba, upitala da li bih to „malo“ imao i da sam ostao tamo odakle dođoh. Odgovorih da ne znam, ali da sumnjam; i da će pre biti da ne bih. Jer tamo je sad, čini se, za to „malo“ uglavnom potrebno jako mnogo, na dobar deo čega ja nikad neću biti spreman. I pre no što sam odande otišao bio sam, počev od puberteta, „neuklopljen“. Već u gimnaziji sam postao poznat, između ostalog, i po tome što sam veliku čast predloga svog odeljenja za članstvo u KP odbio. Politika mi je u najboljem slučaju dosadna, u najgorem mrska; oportunizma i licemerja se gadim. Ni danas, da sam tamo, ne bih bio član nijedne P ili S; ni C. Kao što ni ovde nisam. Ne volim ni konfekciju, kamoli uniforme. A da bih – bez nečega od tog, ili svega – uopšte preživeo, radeći ono što volim, morao bih da podilazim ukusu sa kojim nemam ničeg zajedničkog, da sklapam prijateljstva iz računa, da armiram laktove, da se „učlanim“… A neću; ne mogu.

No, do tih problema verovatno ne bih ni došao: da nisam slučajno otišao pre no što je na Balkanu zagrmelo, verovatno bih, kao neki moji drugovi, među prvima bio poslat da izigravam gromobran. Posredstvom nekog moćnog činovničuljka koji me je zapamtio, od „onda“. Palanka ne voli različitost.

A bojim se i da bih, umesto povratka, još dugo morao da gledam odlazak pticā.

2

Nismo svi isti. Toj bi se tvrdnji teško ko suprotstavio. Pa i onoj da sâm svet (i njegova lepota!) počiva na raznolikosti. No kako često, kako (o)lako to, u „praksi“ života, mnogi od nas gube iz vida! Već i dobar deo komentarā na članke ovog website-a (pa čak i u ovoj rubrici, gde „amateri“, često dirljivo, iznose ono što misle i osećaju) sadrži savete, kritike, recepte, … , ponekad dobronamerne, ponekad, najblaže rečeno, (eks- ili implicitno) prekorne. Zajedničko im je to da gorenavedene očite istine zapostavljaju. A pretpostavljaju, svesno ili ne, da savetodavac/kritičar zna bolje, zna kako valja, ima jedini ispravan sistem vrednosti, pa tako i prâvi recept za prâvi odnos prema svetu i životu, te da bi nam svima valjalo da se na njega ugledamo. Zamislite svet naseljen isključivo, recimo, svrakama.

Jedna od stvari koja mi je pala u oči kada sam, kao radoznali dvadesetogodišnjak, po prvi put zakoračio u šareni svet bila je ta da se poštovanje različitosti menja od mentaliteta do mentaliteta, od sredine do sredine – ali i sa primetnom opštom tendencijom: zapadnije i severnije po Evropi, ono je u stanovništvu prisutnije; južnije i istočnije (i podalje Evrope, sa kulminacijom na Bliskom i Srednjem Istoku) ta prisutnost opada.

Naravno, ništa nije crno ili belo, tek tamnije ili svetlije sivo. I na „Zapadu“ ih ima za-različitost-zatvorenih, mnogo, i previše, kao što na „Istoku“ ima otvorenih, mnogo, i – premalo. U oba slučaja ima i većih sredina koje od opšte tendencije odstupaju. A odnos „zatvorenih“ i „otvorenih“ primetno je zavisan i od prosvećenosti, opšteg kulturnog razvoja društvenih grupa i podgrupa.

Istina, „Zapad“ je poslednjih godina u svojoj relativnoj otvorenosti za različitost ustuknuo, za korak. Na to su, po meni, uticala dva činioca. Prvi je taj da je broj doseljenika sa „Istoka“ dosegao kritičnu masu, masu koja počinje da osetno utiče na život društva: s jedne strane, ona unosi nov kulturni kolorit, koji su starosedeoci dočekali uglavnom dobroćudno, ali, sa druge, i poteškoće, prouzrokovane nevoljnošću njenog većeg dela da se prilagodi sredini u kojoj se zatekla – sve do, recimo, pokušaja zavođenja i/ili upražnjavanja, često nazadnih, pa i okrutnih, zakona svoje stare postojbine u novoj (!) –, i to sa nadmenošću onog ko se zapravo, s razlogom ili bez njega, svesno ili ne, oseća manje vrednim. Drugi je činilac posledica prvog: s jedne je strane sama bezbednost, zahvaljujući mračnim aktivnostima najagresivnijeg dela pridošlica, ugrožena; s druge, onaj „zatvoreni“ deo starosedelaca postao je daleko glasniji, na agresiju uzvraća agresijom, ne libi se potpirivanja nastajućeg straha čime osvaja i simpatije dêla kolebljivih sunarodnika, kojih je, zapravo, uvek i svugde, najviše. Vremena su mutna; lovci-u-mutnom izašli su iz svojih rupa. Ipak, taj korak unazad, bar zasad, nije toliki da bi se bitno odrazio na život „stranca“ kakav sam ja.

No ni „Istok“ ne miruje – naprotiv. Tamo, istina, nema takvog priliva „zatvorenih“ stranaca koji bi dostigao masu potrebnu za uticaj na društvo. Ali to i nije potrebno. Domaće snage su više no dovoljne za korak unazad što zagorčava život onom ko odstupa od njihovog imaginarnog „modela“ – pa bio on i domaći „stranac“.

3

Pošto prethodno dugo nisam odlazio, poslednji put sam za posetu rodnom kraju kupio povratnu avionsku kartu na šest nedelja. Kada sam se nakon tih šest nedelja vratio i sleteo na aerodrom „inostranstva“ u kom živim, mlađani je policajac-na-dužnosti samo pogledao moj uzdignuti, zatvoreni pasoš svoje zemlje, rekao „Dobrodošli kući“, i okrenuo se sledećem putniku. Za njega je to tek uobičajena uljudnost i deo posla. Meni su se oči napunile suzama. Kao što će mi se desiti, znam, kad najzad bude da ugledam onog vodomara.