Doba Šive i moderno vreme

EKSKLUZIVNO
Srećan sam što mogu tri puta godišnje da odem u Indiju, deo mojih korena tamo je čvrst, a drugi je u Americi. Nedavno sam uspešno obnovio svoje indijsko državljanstvo, čisto iz emotivnih razloga, tako da sam sada građanin i Indije i Amerike, kaže u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” Manil Suri (Bombaj, 1959) indijsko-američki matematičar i pisac.

Razgovor za naš list vođen je putem elektronske pošte, povodom novog romana Manila Surija „Doba Šive”, koji odnedavno imamo priliku da čitamo u izdanju beogradske izdavačke kuće „Mono i Manjana”, u prevodu Jadranke Đerić.

Prethodni Surijev roman „Višnuova smrt” brzo je postao svetski bestseler, osvojio je nagradu „Barnes and Nobles” za otkriće godine i ušao je u najuži izbor za PEN / Foknerovu nagradu.

Manil Suri predaje matematiku na Univerzitetu Merilend.

Vaš roman „Doba Šive” drugi je deo trilogije kojem prethodi „Višnuova smrt”, a sledi roman „Bramino rođenje”. Ovim „trouglom mitova i božanstava” pokušavate da odslikate istoriju i stvarnost Indije?

U Indiji je vrlo teško religiju odvojiti od života. Osim toga, hinduizam je religija u kojoj je mitologija vrlo živa. Za razliku od hrišćanstva u kojem se ne obožavaju bogovi i boginje iz grčke i rimske mitologije, mnogi Hindusi sasvim bukvalno veruju u mitološka božanstva. Naime, Višnu je čuvar svemira, Šiva je uništitelj, a Brama je stvaralac. Moja je ideja da stvorim trilogiju u kojoj je svaki roman zasnovan na jednom od ova tri božanstva, odslikana kroz ljudske likove. Takođe, ovi romani reflektuju krug stvaranja, uništenja i ponovnog stvaranja, ukazujući na prošlost i budućnost Indije. Prvi roman iz trilogije, „Višnuova smrt”, snimak je Indije u njenoj teškoj i burnoj savremenosti. Drugi deo trilogije „Doba Šive” pokazuje kako se zemlja razvila od vremena sticanja nezavisnosti do savremenog doba. Treći roman će priču odvesti u blisku budućnost: šta bi se moglo desiti u Indiji sutra?

Pišete o različitostima i konfliktima u društvu, o sukobima muškog i ženskog principa, sukobu razuma i osećanja u čoveku, religije i svetovnog u Indiji. Da li rešenje vidite u pobedi nekog od ovih principa?

Indija je mesto ogromne raznovrsnosti. Indija rađa i užasne konflikte: postoji vrlo jaka religiozna pretnja koja protiče duhom zemlje, ali postojali su i vrlo sekularni ne-verujući lideri kao Nehru i njegova kćerka. Izvestan broj ovih spornih i problematičnih stvari uslovljen je samim položajem Indije, na raskršću prošlosti i budućnosti. Modernost se uvećava velikim koracima, a neki ortodoksni i šovinistički stavovi u narodu reakcija su protiv toga. Izgleda da se spoljašnje promene u Indiji dešavaju vrlo brzo, ali za ono što je unutra, u stavovima naroda, biće potrebno mnogo godina kako bi se značajnije izmenilo.

Junakinja Vašeg romana suočava se sa vrlo teškim procesom sazrevanja i samospoznaje. Podseća na neku mešavinu likova Sidarte i Ane Karenjine…

Mira na početku romana ima samo sedamnaest godina i, kao sveže samostalna Indija, ona je vrlo nezrela. Potiče, i okružena je društvom u kojem je izrazita muška dominacija, kao što je Indija okružena svetom izrazito zapadno orijentisanim. Mira pravi mnogo grešaka pokušavajući da sredi svoj život, ponovo nalik na Indiju koja je pod vođstvom Nehrua i Indire Gandi često bila vrlo buntovna u pokušajima da se osamostali u odnosu na Zapad (setite se Pokreta nesvrstanih). Na kraju, Mira počinje da pronalazi sebe i da razume sopstveno mesto u univerzumu. Svakako, vrlo je laskavo porediti je sa Sidartom i Anom Karenjinom, mada njen lik nisam zasnovao na njima.

Kroz Miru ste prikazali i vrlo komplikovane odnose roditelja i dece, kao i položaj žene u Indiji. Da li je bilo zanimljivo baviti se ženskom psihologijom?

U početku sam se trudio da pročitam sve o ženama i majčinstvu (čak i klasični feministički tekst „Od žene rođen” Edrijen Rič). U jednom trenutku, ipak, prestao sam i pokušao da osećam Miru u sebi. Prvi deo romana prikazuje kako ona doji sina, pa sam pokušao da zamislim kakav bi to bilo osećati dečja usta na svojoj bradavici. U tom trenutku, čuo sam Mirin glas. Bila je to majka koja je pričala sa svojim sinom, skoro u formi ljubavnog pisma. Sledio sam taj glas, korak po korak ulazeći u njen lik, pokušavajući da svet vidim njenim očima. Bio je to dug i intenzivan eksperiment: biti muškarac i živeti u ženskom umu, misliti njenim mislima, osećajući šta njeno telo oseća, čitavih sedam godina koliko mi je trebalo da napišem ovaj roman. Takođe, iako Mirin lik nije zasnovan ni na kome koga znam, moja majka bila je velika inspiracija. Ona je imala sličan buntovnički i energičan odnos prema svom ocu, kao što ga ima moja junakinja.

Šta najviše volite da radite, da predajete, da se bavite matematikom, ili da pišete romane?

Sva tri poziva čvrsto su isprepletana, tako da ih je teško razdvojiti. Ljudi na Zapadu znaju vrlo malo i o Indiji, kao i o matematici, pa svaki put kada govorim o ovim temama, moram da preuzmem svoj profesorski metod. Počeo sam da pišem knjigu iz matematike za širu čitalačku publiku, a to je ponovo kombinacija moje tri uloge. Možda je matematičar u meni najjasniji, najlogičniji i najdosledniji. U suprotnosti sa tim, književni likovi moraju da budu bar malo nedosledni kako bi bili zanimljiviji, tako da pisac u meni mora da nastavi potragu i ne dopusti sebi da se zaroni suviše u postojanost, racionalnost i red. Proveo sam dve trećine svoje karijere kao profesor, radeći matematička istraživanja koja i sada nastavljam, ali osećam da treba više da se usredsredim na pisanje.

Marina Vulićević