Prohujao s vihorom

Od našeg stalnog dopisnika 
Vašington, januara – Kad se rastao od prijatnog društvanceta s kojim je veselo dočekao Novu godinu, poznanik iz merilendskog predgrađa Vašingtona zapitao se šta ga je nateralo da te večeri dugo igra po taktu muzike koja iziskuje više gipkosti nego što mu je preostalo. Objašnjenje je našao izvan sebe, u prepuštanju ovdašnjoj kolektivnoj euforiji –da je najgore za nama i da ćemo opet početi da ličimo na sebe onakve kakve smo upamtili u prethodnom veku.

Nije žudeo za vanrednim podmlađivanjem. Uživao je pri pomisli da je ovo poslednja cela (od osam) godina vladavine Džordža Buša, čoveka koga smatra krivim za „posrtanje stvari do kojih mu je ponajviše stalo”: standarda, posla, sistema, međunarodnog ugleda zemlje. Nije zaspao do zore, da bi mu i ona potvrdila da je „gotovo s mrakom”…

Izgubljena veza

Gotovo u isto vreme, prema najavi portparola Bele kuće, na svom ranču u Teksasu Buš je posle prospavane noći radio slično: sa suprugom Lorom išetao je da gleda izlazak sunca, kao značajni događaj od smene godina. Naime, on se (kao i mnogi njemu slični) često uveravao da je „sutra pametniji nego juče”, dok je protok godina pogoršavao i njegov lični rejting i opštu situaciju.

Na prostranom ranču, kod mesta Kroford, proveo je čak 490 od 2.922 dana (do prvog dana 2009) svog predsednikovanja, tražeći tu dozu spokoja koju nije sebi mogao da priušti baš nigde drugde. Pretvorio ga je u paralelnu Belu kuću, gde je u rekreativnom ambijentu donosio odluke, od kojih su mnoge potresale i globalni i domaći poredak vrednosti.

Dok odlazi na sud istorije, ogromna većina anketiranih Amerikanaca ispraća ga kao jednog od najnepopularnijih vođa. Istraživački centar Pju je nedavno zabeležio i da se od njega opraštaju pogrdnim karakterizacijama, među kojima su najblaže „nesposoban” i arogantan”, a čak četiri petine ispitanika televizije En-Bi-Si i lista „Volstrit džornal” reklo je da neće žaliti za njim.

U poplavi negativnih ocena, pažnju su privukle najnovije izjave Bušovih dugogodišnjih bliskih saradnika. Oni su se upustili u delikatan poduhvat: da bar delimično objasne kako je predsednik koji je uživao rekordnu popularnost, posle terorističkih udara 11. septembra 2001. otetim putničkim avionima, kad je i pariski „Mond” pisao „Svi smo sada Amerikanci”, spao na „tako niske grane”.

Bušov autoritet je prohujao s vihorom koji je uništio priču o „saosećajnom konzervativizmu” – proizlazi iz pojedinih takvih svedočenja. Prosto ga je zbrisao uragan „Katrona” koji je u leto 2005. opustošio Nju Orleans na šta vlast nije na odgovarajući način reagovala, rekao je magazinu „Veniti fer” Metju Daud, glavni strateg kampanje 2004. za Bušov reizbor. Tada je, dodaje, pukla liderova veza s javnošću i nepovratno je izgubio moć da uveri građane u ono što govori. „Politički je to bio poslednji ekser zakucan u kovčeg”, nadovezao se nekadašnji predsednikov savetnik Den Bartlet.

Mišljenje ove dvojice sugeriše da je za lidera najpogubnije – zanemarivanje životne ugroženosti sunarodnika, nespremnost za pružanje pomoći i podrške kad su im one najpotrebnije. Pogotovu kad se docnije ispostavi da munjevito reaguje, stotinama milijardi budžetskih dolara, u prilog ublažavanju potresa u finansijskom centru na Volstritu, kao i da je neopravdano poveo rat u Iraku čiji su izdaci bitno smanjili sredstva za zdravstvo, školstvo, socijalu, puteve, brane…

Posle „Katrine” ništa više nije moglo da povrati poverenje u Bušovo rukovođenje, smatra Daud. „Ni poruke naciji, ni predlozi zakona, ni propaganda, ni putovanja.”

Dve najuticajnije dame pokušale su da opravdaju Buša. Njegova supruga Lora i šefica diplomatije Kondoliza Rajs su u intervjuima odbacile kao „smešno” rasprostranjeno mnjenje da je sadašnja administracija „jedna od najgorih ikada”. Obe su kritikovale medijski prikaz odlazeće vladavine i pozvale da se sačeka na „reč istorije”.

U odbranu su Buša uzeli, iskazima u „Vašington postu”, njegovi istrajni saradnici – šef kabineta Džošua Bolten i savetnik za nacionalnu bezbednost Stiven Hedli. Nastupi su im mahom doživljeni kao deo kampanje za poboljšanje predsednikove zaostavštine, koja se široko ocenjuje kao jedna od najtežih, u modernoj istoriji – s ratovima u Iraku, Avganistanu i protiv međunarodnog terorizma, finansijskom krizom, privrednom recesijom, produbljenim socijalnim razlikama, smanjenim prestižom u svetu – po naslednika (Baraka Obamu) na vrhu vlasti.

Izneveren i ranč

Sreća nije služila ni njega ni Republikansku partiju koja ga je kao „pogrešan kadar” uzdigla do Bele kuće – jedan je od argumenta konzervativaca, koji osporava najnoviji dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Pol Krugman. Krah Bušovog kursa i nedavni izborni poraz njegove stranke posledica su duge strategije republikanaca, s primesama podvajanja po rasnoj osnovi, forsiranja „male vlade” i davanja prednosti lojalnosti nad stručnošću – ocenio je u „Njujork tajmsu”.

Uz sve, Buš nije bio u stanju ni da ostane veran svom ranču, na kome je doneo odluku da napadne Irak, gde su ga obavestili o pustošenju „Katrine”, gde je 18 puta ugostio strane lidere… Po stupanju u Belu kuću, zavetovao se da će po odlasku iz nje živeti na tom simbolu svog „kaubojstva”.

Ali, supruga Lora ga je, kažu, odgovorila od takvog nauma pa će se nastaniti u Dalasu gde su kupili kuću. Ni ona više, sluti se, nije mogla da podnese izolovanost ranča za kojom je Buš osećao pojačanu potrebu, iako je do izolovanosti stizao i – čestim, jednostranim političkim koracima.