Kad srce bira majku

Ana Jovanović iz Surčina ima 22 godine i radi u Centru za socijalni rad Novi Beograd. Govori slovački jezik, svira klavijature, igra folklor, aktivista je nevladine organizacije "Familija" i na prvi pogled ne razlikuje se od svojih vršnjaka. Međutim, životna priča je ono što ovu mladu i svestranu devojku izdvaja od ostalih.
Radost života i spremnost da se suoči sa svim problemima pomogle su Ani da o putu iz stacionara u Zvečanskoj ulici 7 u koji je smeštena sa dve i po godine do sadašnjeg stana u Surčinu govori hrabro i otvoreno. Iako ima tek više od dvadeset leta, iz njenog životnog iskustva može da se uči.

Ana i mlađi brat Bogdan rođeni su posle razvoda roditelja, koji su i u bračnoj zajednici izrodili još jednog sina i ćerku. Međutim, posle očeve smrti, majka je odbačena od članova uže porodice odlučila je da Anu i Bogdana smesti u dom za nezbrinutu decu.

Bez obzira na to što će, kako Ana kaže, do kraja života na srcu nositi ožiljak, jer je napuštena i odbačena, srećna je što je dobila novu  porodicu u domu Marije Minić u Boljevcima.

Zašto nas ostavi

– Bolno sam podnela saznanje da sam dete iz hraniteljske porodice i da sam zbog toga drugačija. Na roditeljskim sastancima, moja majka hraniteljka bila je starija od ostalih i često sam se pitala zašto su druge majke mlađe i lepše – objašnjava ova devojka koja je pored "stare majke" osetila ljubav, podršku i razumevanje.

Do 18. godine rasla je u toploj porodičnoj atmosferi. Marija Minić, samohrana majka, podizala je petoro dece, troje svoje, Anu i Bogdana.

– Marija nas je prihvatila kao svoje rođene. Trudila se, vaspitavala nas, pomagala, savetovala. Ono što je obećavala to je i ispunila – ističe Jovanovićeva.

U pubertetu, prema njenim rečima, bilo je najteže. Skrivala je emocije i pitala se zašto je ostavljena.

– Sećam se prvog susreta sa majkom koja me rodila. Stajala je i jecala. Potrčala sam i bacila se u njeno naručje. Plačući sam ponavljala: "Zašto si nas ostavila?" Nikada mi nije odgovorila. Kontakti su samo u početku bili učestali. Međutim, volim je. Ne osuđujem je, ali znam ko će na mojoj svadbi zaigrati i koga ću predstaviti kao svoju majku – kaže, očiju punih suza, naša sagovornica ističući da je za nju Marija njena majka.

Heroj sa petoro dece

U Sremu, u Boljevcima živi Marija Minić. Dvorište veliko i čisto, ispunjeno mirisom drva koja odbrojavaju poslednje dane kada će ih Marija pretvoriti u sitnu potpalu. Dočekuje nas na ulaznim vratima. Vedra i nasmejana. Pozdravljamo se, Anu ljubi. Prolazimo kroz dugi hodnik ukrašen sobnim cvećem, zidova belih i podova zastrtih stazama sa očešljanim resama koje podsećaju na vojničku strogoću. U dnevnoj sobi Marija na "smederevcu" pristavlja kafu i priseća se proleća daleke 1987. godine kada su Ana, a zatim i Bogdan ušli u njenu porodicu.

– Bila sam mlada žena u punoj snazi. Muž me je ostavio i ostala sam sama sa troje dece. Decu volim i nema ništa lepše od doma ispunjenog njihovom radošću. Kad se setim Ane i Bogdana, kao da ih sada gledam. Sitni, jedva da su bili prohodali, nisu znali sami da jedu. Nisam se ni okrenula, a oni već svoji ljudi – seća se Marija listajući album porodičnih fotografija.

Priznaje da nije bilo lako podizati petoro dece. Obavljala je nekoliko poslova istovremeno. Bavila se poljoprivredom, radila u zadruzi, držala stoku, ali nikada se, tvrdi, nije pokajala.

– Radila sam dan i noć. U hrani i piću nije se oskudevalo. U školu nisu odlazili bez šolje mleka i kore hleba. Odeća je uvek bila čista iako smo je često krpili. Najvažnije nam je bilo da smo zajedno i da su deca koju sam rodila prihvatili Anu i Bogdana kao rođene – pripoveda ova domaćica.  

Ne krije da je bilo problema. Najteže su živeli devedesetih godina kada je pomoć koju je dobijala za Anu i njenog brata bila nedovoljna, a mogućnosti da zaradi gotovo nikakve. Međutim, prebrodili su i tu krizu. Mariju sada mnogo brine što nema penziju, nadoknada za brata i sestru je prestala da stiže, tako da naša sagovornica muku muči što ne može da im pomaže.

– Neću preboleti što nisam dobila penzijicu. Volela bih da njih dvoje dobije stalan posao. Ana se jeste osamostalila, Bogdan je počeo da radi. Ipak, nisu to velika primanja – ističe majka.

Na pitanje da li se mogu voleti deca koja se odgaje kao rođena, Marija nema dilemu.

– Da! Mogu. Posebno kada ih prihvatite kao male. Ne može sve jedna majka da rodi, a deca nisu kriva što ih neko ostavi ili odbaci. Za njih se treba boriti – gorda je Marija.

Marija Minić ponosna je na petoro svoje dece. Kaže da su postali časni ljudi koji znaju da neguju ljubav i dobre odnose. A njoj, pogleda dubokog i toplog, veli, ne preostaje ništa drugo nego da se moli Bogu da joj podari zdravlje i unuke.

I zaista. Uprkos brojnim poteškoćama, Ana se nije predala. Obećala je sebi da će postati "neko" i nije odustala od svojih ciljeva. Jedan od njih bio je da se osamostali u svakom pogledu.

– Posle srednje škole, otišla sam iz Boljevaca i zaposlila se u Centru za socijalni rad, koji je osim Marije Minić sve vreme brinuo o bratu i meni. Plaćam iznajmljeni stan i živim svoj život. Pomažem deci sa istim problemima. Brat je privržen Mariji i ostao je kod nje – ističe Ana.

Ana Jovanović samo je jedan od brojnih primera dece koja su uspela u životu uprkos činjenici da njihov izbor nije bio da budu ostavljena. Ovo je njena priča koju je kazivala sa osmehom na licu, prisetivši se "da roditelj nije onaj ko te rodio, već onaj ko te odgajio".