Virtuelna poetika

Specijalno za „Politiku”

Pariz – Izložba Ane Knežević u Srpskom kulturnom centru u Parizu otvorena je 7. juna ove godine i zbog izuzetne posete – koja je kulminirala tokom velike manifestacije „Bele noći”, sa više od hiljadu posetilaca – dva puta je produžavana.

Srpski kulturni centar je ovom izložbom, realizovanom u organizaciji Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije, dobio novu, do sada neviđenu dimenziju virtuelnog, osmišljenu video-projekcijama i instalacijom od laserske plave svetlosti.

U tami velike sale Kulturnog centra na prvom spratu prikazani su video-radovi. U videu „Magnetna reka” Ana Knežević objašnjava svoj filozofski i estetski princip stvaranja prostora koji naziva „geometrijom praznine”, što je inače i naziv izložbe.

Ambijentalna svetlosna instalacija, smeštena u podrumu KCS-a, zapravo je u središtu izložbe i ona otvara prostor van jezika. Virtuelna konstrukcija kojom se ovde bavi umetnica je komponovanje od vidljivog i nevidljivog. Ona poetično gradi jedinstven sklop prostora od svetlosti i zvuka, i laserske svetlosti, u kome posmatrač u virtuelnom dotiče gubitak značenja prostornih planova.

Pojam „ničega”, praznine, retko je tema u likovnoj estetici, jer je umetnost u klasičnom smislu rađanje materije svetlosti, pulsacija između rađanja i umiranja. U virtuelnim prostorima Ane Knežević ravni se gube u osećanju vanvremenskih sfera i prostora „ničega”. Svetlost materijalizuje prazninu, koja postaje senzacija kojom se menja percepcija samoga sebe. Nematerijalni, neopipljivi svodovi od laserskih linija i snopova svetlosti odaju utisak beskonačnog, kosmičkog, mističnog.

To je gravitacija u kojoj se krećemo bez sećanja na prošlost, lična iskustva. Hodamo kao da ćemo se ponovo roditi iz dodira sa prazninom. Pitanje šta je „praznina” nikad nije bilo toliko aktuelno i u nauci, i u filozofiji. Posebno je važno otkriće da vaseljena, kosmos, nije „prazan prostor”, već da sadrži materiju i antimateriju.

Teško je dati odgovor na pitanje šta je „ništa”. Demokrit je prvi odredio postojanje „ničega i praznine”. Po njegovom filozofskom opisu, „praznina” je negacija, početak sumnje u postojanje. Niče postavlja pitanje „bića i nebića”.

Koncepcija svih virtuelnih radova Ane Knežević sadrži metafizičku dimenziju. Magični prostori od muzike i svetlosti približavaju nas praznini iako ne znamo ništa o njoj.

Ana Knežević (1976) interdisciplinarna je umetnica koja stvara svetlosne i zvučne instalacije, crteže i VR radove. Jedna je od prvih autorki u Srbiji koja je uvela istraživački pristup VR umetnosti i svetlosno-prostornim instalacijama. Dobitnica je stipendije „Culture Hub” (Njujork, 2018), nagrade „Polok–Krasner” (2017), stipendije „Arts link” (2012) i nacionalne nagrade za crtež Fondacije „Vladimir Veličković” (2009). Samostalno je izlagala u Beogradu, Njujorku, Bostonu i Parizu.