Starosedeoci i pridošli kao dva paralelna sveta

Slobodan Janković*

Dok policije Australije, Velike Britanije, Španije i drugih zemalja hapse neke od učesnika antiimigrantskih protesta, deo medija poput agencije Rojters ili lista „Gardijan” učesnike olako kvalifikuje kao delom neonaciste. Demonstracije protiv migranata, a ponekad i fizički obračuni lokalnog stanovništva sa onima koji su prva, druga ili treća generacija imigranata, periodično se ponavljaju u različitim zemljama Zapada. Nekoliko puta tokom ovog leta, protesti su održani u Velikoj Britaniji, a krajem avgusta u Australiji i Holandiji. Pre oko mesec dana posle ubistva koje je počinio imigrant nezadovoljstvo je eruptiralo u Poljskoj, a protesti su održani i posle neosnovanih sumnji za još jedan napad.

Povodi za antimigrantsko raspoloženje su raznorodni i u izvesnoj meri specifični za svaku zemlju ponaosob. U Velikoj Britaniji, na primer, od prošlogodišnjeg juna do istog meseca 2025. zabeležen je do sada najveći broj novih tražioca azila, njih 111.084. To je porast od 14 odsto u odnosu na period jun 2023 – jun 2024. Podsećanja radi, jedan od ključnih argumenata za Bregzit (pored povratka pune suverenosti) bio je i zaustavljanje ilegalnih i uošte masovnih imigracija. Povod za najnovije proteste bila je prijava da je jedan od migranata, smešten u hotelu u varoši Eping, seksualno napao četrnaestogodišnju devojčicu. Uprava Epinga zahtevala je da migranti napuste hotel, što je sud odbacio, presudivši da oni imaju pravo da i dalje borave u hotelu o trošku države, baš kao što to pravo uživaju u oko 200 smeštajnih objekata tog tipa širom Velike Britanije.

Povodom ove presude, jedna pripadnica vladajuće laburističke stranke izjavila je da su prava azilanata pretežnija od prava domaćeg stanovništva. Izbile su demonstracije, a manje grupe, od po nekoliko stotina ljudi, pokušale su da se probiju do samog hotela. U drugim mestima na Ostrvu, protesti su bili još masovniji.

Nedavno se u Velikoj Britaniji, u kojoj se već nekoliko godina sprovodi zakon hapšenja zbog „zlomisli”, tj. na društvenim mrežama ili drugde izrečenih misli koje vlasti kvalifikuju kao govor mržnje, pojavila se mapa gradskih i lokalnih uprava koje su sistematski, neke i tokom par decenija, prikrivale organizovano i masovno silovanje belih devojaka od strane mahom pakistanskih muškaraca.

O ovom fenomenu su se prve vesti pojavile devedesetih, pa sredinom prve decenije ovoga veka, da bi tek nedavno došle i prve presude. Postoje jake indicije da su u akciji prikrivanja učestvovali pripadnici policije, gradskih uprava, centara za socijalni rad, a postoje sumnje i u rad pravosuđa. Bivša detektivka iz Mančestera, Megi Oliver, smatra da je premijer Kir Starmer učestvovao u prikrivanju takvih krivičnih dela dok je radio u tužilaštvu, što on, naravno, negira.

Opoziciona konzervativna stranka tražila je državnu istragu za ove navodne zločine u kojima je, procenjuje se, silovano i podvođeno oko 1.400 maloletnih belih Engleskinja samo u Roterhemu, a isti slučajevi su se, tvrdi se, desili i u nizu drugih britanskih gradova. Međutim, vladajuća stranka i posebno premijer Starmer i perjanica britanskog političkog feminizma Džes Filips, naložili su svojim poslanicima da glasaju protiv, s obrazloženjem da bi to produžilo sudske istrage koje se sprovode na lokalu. Pod pritiskom javnog mnjenja, premijer Starmer je sredinom juna ove godine ipak dozvolio istragu. Zato i ne čudi da Reformistička stranka evroskeptika i Trampu naklonjenog Najdžela Faraža, koji se zalaže za zaustavljanje imigracija i za ukidanje procesuiranja zlomisli na internetu, kao i za masovne deportacije migranata, vodi ispred sve tri tradicionalne partije u britanskom parlamentu.

S druge strane, stavovi prema ugroženosti migranata i kad pojedini od njih počini silovanje, ubistvo ili neko drugo krivično delo koje naiđe na odjek u javnosti, nisu usamljeni. Narativa da su migranti žrtve predrasuda i lažnih optužbi sve je više i u filmskoj i u TV produkciji. Tako je bilo i u SAD do pobede Donalda Trampa na izborima 2024. godine. Međutim, stvarnost Evrope, kao odavno i mnogih četvrti u SAD, jeste stvaranje geta u kojima zakon „drugačije važi”. Svesni da imaju zakonsku zaštitu ili pak blaže aršine u primeni kaznenih paragrafa, naseljenici u tim zonama razvijaju netrpeljivost protiv domaćeg stanovništva, ali i svakog pokušaja da im se uskrati „pravo” da, recimo, koriste usluge javnog prevoza neplativši kartu, pri tom iskaljujući bes na vozačima ili kondukterima.

Upravo taj sistem dvostrukih aršina u nizu zemalja onemogućava stvaranje unutrašnje društvene kohezije. Upravo suprotno: dolazi do podela i tamo gde ih pre nije bilo ili se antagonizmi produbljuju. Selektivna primena pravde, zakona i društvenih normi nigde nije dovela do boljih odnosa. Uostalom, rezultati masovnih migracija stanovništva koje pripada izrazito različitim kulturama od one u koju su se doselili, svuda po pravilu dovodi do istih rezultata: stvaranja geta, širenja kriminala među tom populacijom i njihovim postepenim izolovanjem do institucija države domaćina.

Levičarske organizacije po pravilu optužuju za rasizam sve one koji se zalažu za ograničenje migracije. Učestale su tvrdnje kako navodno nema razlike između domaćih i pridošlih, kada je reč o nezakonitom ponašanju. Smeta im vođenje statistike o poreklu počinilaca krivičnih dela kao što je to slučaj u Italiji i Velikoj Britaniji, jer smatraju da idu u prilog izrazito desničarskim partijama poput nemačkog AfD-a.

Nezadovoljstvo zbog porasta useljeničkog, mahom neevropskog stanovništva, širom zapadnog i središnjeg dela Evropske unije, ali i u Australiji, pa i Kanadi i SAD, raste iz godine u godinu, čak i tamo gde se svaki zahtev za ograničavanje, a kamoli zaustavljanje ili deportaciju migranata, makar i samo onih koji su nelegalno ušli u zemlju, proglašava za ekstremizam, ksenofobiju i rasizam. U takvim kvalifikacijama prednjače izveštači Rojtersa i drugih velikih agencija, novinari „Gardijana”, „Monda” i Radija Slobodna Evropa.

Na primer, kada je 13. februara ove godine Avganistanac koji je zatražio azil u Nemačkoj kolima uleteo u masu ljudi u Minhenu i povredio 28 osoba, Radio Slobodna Evropa je zaključio da sada velika opasnost preti migrantima zbog mogućnosti osvetničkog ponašanja (valjda Nemaca) i zbog mogućnosti da opoziciona Alternativa za Nemačku (AfD) dobije više glasova. Zbog ove druge, izborne opasnosti, nemačka vlada je nakon ubistva troje učesnika festivala u Solingenu avgusta 2024. (opet je počinilac bio Avganistanac) organizovala deportaciju 28 migranata koji su prethodno već bili osuđeni i nisu imali zakonsko pravo boravka u toj zemlji.

Ujedinjene nacije su 2000. godine objavile dokument pod nazivom „Zamenska migracija” u kojem su analizirane posledice demografskog odumiranja i starenja domaćeg stanovništva i uporedo sa tim priliva sve većeg broja migranata u Evropi, Rusiji, SAD, Japanu i u Južnoj Koreji. Zaključak je bio da će migranti vremenom nadomestiti lokalno radno sposobno stanovništvo. Ovu analizu odeljenja za stanovništvo UN, iskoristili su različiti desničarski portali, ali i oni koji spekulišu o postojanju najrazličitijih zavera da bi analizu prikazali kao navodni plan.

Istina, zamena stanovništva putem useljavanja ogromnog broja migranata jeste bila programski san austrougarskog plemića Kudenhove-Kalergija. Grof Kudenhove-Kalergi, osnivač i prvi predsednik pokreta Panevropa i Evropske parlamentarne unije, jedan od duhovnih otaca EU i prvi dobitnik Nagrade „Karlo Veliki”, bio je prethodnik Ota fon Habzburga na poziciji ključnog čoveka pokreta oko koga su se okupili Aristid Brijan, Konrad Adenauer, Žorž Pompidu, Tomas Man, Benedet Kroče i niz drugih u ideji ujedinjenja Evrope.

Kako je zamišljao to ujedinjenje? Kroz stapanje evropskih naroda sa neevropljanima, što bi, prema njegovom mišljenju, otuđilo to stanovništvo od svake ukorenjenosti i identiteta i učinilo ga podložnim za novo aristokratsko (zapravo oligarhijsko) upravljanje. U svom delu „Praktični idealizam”, objavljenom 1925. godine, on je demokratiju nazvao „bednim međuperiodom”. Nagradu sa njegovim imenom dobila je i Angela Merkel, koja je umnogome doprinela naseljavanju velikog broja Sirijaca i drugih stranaca u Nemačku.

Viši naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu