Tuđi snovi u kafani

Prestonička Mišarska ulica pamti se po dve važne stvari. U njoj se nalazilo jedno od dva poslednja javna kupatila, a uličica je bila i najkraća veza između „Složne braće” i „Resave”, nekada čuvenih kafana koje su prvo iščilele iz gradskog zemljopisa, a zatim i iz sećanja.

Neko će se zapitati zašto je javno kupatilo toliko važno? I nije, bar ne za ovu priču, a odgovor radoznalima skriva se u podatku da je prestalo da radi sredinom osamdesetih godina, u vreme kada je, prema rezultatima popisa stanova i kuća u Beogradu, tridesetak odsto „nekretnina” bilo bez tekuće vode i kupatila. Onda je zatvoreno i javno kupatilo „Dunav”, u Dušanovoj ulici, a gde se taj silan narod kupao nakon toga, đavo će ga znati.

Nestale su i kafane! Zapravo, „Resava” još postoji, ali sad se u njenom prostoru šepure dve „konkurentske restauracije”, a staro zdanje u kojem su snevala složna braća odavno je sravnjeno sa zemljom, da na tom mestu, na uglu Njegoševe i Ulice Svetozara Markovića, iznikne hotel „Park”.

O značaju te stare kafane za više generacija njenih veselih mušterija svedoči podatak da je jedna manja sala u prizemlju hotela i zvanično nazvana – „Složna braća”... Mada, kratko je potrajalo: oni što su pamtili, osuli su se i otišli, a ovi što su stasali docnije ne sećaju se ili ne mare previše za uspomene... naročito ako su tuđe.

O toj kafani i njenim veselim gostima pisao je u ovim novinama pre tridesetak godina Momo Kapor, neki još pamte te njegove uspomene:

„Izašao sam ujesen 1953. godine na veliki odmor, a naspram zdanja Treće muške gimnazije, baš na uglu pred kafanom ’Složna braća’, stojao je čovek ogrnut žutim mantilom od kamilhara i ljuštio mandarine. Bio je to Libero. Slobodan Marković! Tada sam prvi put poželeo da, kada porastem, budem – on. Bio je prvak sveta u onom neobičnom sportu ubacivanja kutije sa šibicama u praznu špricersku čašu (mislim da su druga dva mesta delili naizmenično Voja Kokoška i Branko V. Radičević, Čačanin kojeg su Libero i Vojislav tih dana vukli sa sobom). Jednom sam se odvažio da zavirim u tu kafanu, i u njoj zatekao više pametnih ljudi nego da sam ih vrebao i brojao pred zgradom Akademije nauka i umetnosti, a njihova srdačna prisnost još mi greje srce i budi snove.”

Nije zabeležio, ali se znalo da je u nju „inkognito” zavirivao i Bojan Stupica, ali ne kako bi špijunirao pozorišni ansambl, već da se odmori od klipsanja putem od Manježa i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, do svog doma u Ulici Đure Salaja broj 9, četiri ćoška dalje. Da li se izduvavao i u usputnoj „Zoni Zamfirovoj”, nije primećeno, pa dakle ni zabeleženo.

Sigurno je bilo svakojakih dogodovština, ali i njih je zamelo vreme. A da je kafana „Složna braća” istinski bila ukras Beograda, zaključuje se po tome što u gradu čak dve kafane s ponosom nose njeno ime: jedna nadomak „Jevremovca”, a druga u Žarkovu.