Strah i nada izgubljenih gradova

„Ova kiša zlata vredi, samo da je stigla malo ranije”, kaže Miloš Arsić, dok pada prva velika kiša ovog leta u Metohiji. Na stepenicama i oko vrata sve se šareni od desetina kišobrana. Dragan Božović dočekuje goste. Iza njega se vrzmaju deca: čija su to deca i otkud ona tu? Centar je grada, Peć, Hram posvećen Usekovanju glave Svetog Jovana Krstitelja – prepuna crkva koju Pećanci zovu Stara mitropolija. Nakon seoba, paljevina i uništavanja, u ovoj crkvi je sve svedeno i belo: Gospod, Bogorodica, Sveti Jovan Krstitelj i dva gradska svetitelja iz doba ropstva pod Osmanlijama Sveti Grigorije Pećki i Sveti Vasilije Pekar. Oni su tu, naslonjeni na Pećku patrijaršiju, naslednici svetih arhiepiskopa, patrijaraha, živeli i preuzeli njihov podvig i odsudno doprineli da se dočeka sloboda. Nisu pristali na tuđu veru. Jedan je u monaškoj mantiji, a drugi u narodnoj nošnji pećkih Srba. Ispred njihove ikone prolaze potomci, mladi, najčešće, kao i svetitelji, a niko, sem sveštenika Dragana Radovanovića i njegove porodice, ne živi stalno u Peći.

Mitropolit raško-prizrenski Teodosije govori o žrtvi i značaju Svetog Jovana Krstitelja, o podvigu onih koji su sačuvali obraz i veru u prošlosti i, uprkos stradanju, ostali na Božijem putu. On je bio dečanski iguman, zna i grad i hram, zna ljude, svaku – predratnu, ratnu i poratnu – muku i dobro: „Ove su mi liturgije lepše i svetlije nego pre, jer posle svega Bog daje silu. Ne smemo da dozvolimo da se ugasi ova svetinja i ovo kandilo.”

Oko tih kandila i sveća juče su bili gotovo svi, različiti i razdvojeni: raseljeni i oni iz sela oko Peći, dečanski kaluđeri i iguman Sava, sestre iz Pećke patrijaršije, predsednik Pećkog okruga i predsednik Privremenog organa opštine Peć, deca iz škole u Goraždevcu... Jednu plavu gospođu ona najviše nerviraju, jer ulaze i izlaze iz crkve. Biciklom je iz povratničkog sela Brestovik stigao Živorad Otović. Govori kratkim rečenicama, izgleda da je pobegao kiši, bole ga kukovi. Na pitanje s kim živi, odgovara: „S Bogom!”

U proteklih trideset godina u Peći su se, što se naroda tiče, promenile tri generacije vernika i tri tipa ispovedanja vere. U prvoj su one starice koje su preživele komunizam sa životom utopljenim u veru, s ogromnim smotanim svećama u rukama: Jefimije, Jevrosime, Ikonije, sa tvrdom verom koja se može dodirnuti rukama i molitvom u kojoj nema sumnje i kolebanja. Druga generacija su ljudi teško ranjenog života i vere. Oni su se, posle sukoba 1999. godine, u svoj grad vraćali kao da istovremeno ulaze u raj i u grob. Kad je Narodno pozorište Priština za njih, ispred ove crkve, odigralo predstavu, svi su stali na jedan najlon da im deset plastičnih stolica ne potonu u blato. Zvala se ne „Ne očajavajte nikad”, a u publici Ranko Jokić, Rumena Ljubić... Njihova vera prethodila je ovoj deci koja igraju fudbal na mestu ondašnjeg igranja predstave. Povratnika više nema, ali su ta ranjena vera i vezanost za grad i svetinje otvorile vrata ovoj deci, dala im u ruke ove lopte i premostila fatalnu prazninu progonstva. Crkva i sveštenici preuzeli su nove vernike i ostali u urbanim sredinama. Svi strahovi i nade izgubljenih gradova žive i prelamaju se u ocu Draganu Radovanoviću i njegovoj porodici.

Slavu su ove godine pripremili Aleksandar Rakić iz Zupča i porodica Dragana Božovića iz Peći. Četiri generacije Božovića su u svojoj crkvi, svi tu kršteni, svi tu venčani. Mitropolit Teodosije reže slavski kolač ispred hrama i pita: Ko uzima kolač za sledeću godinu? Trogodišnja devojčica Danica Božović pruža ruke prema nebu i kolaču i kaže: „Ja ću da uzmem!” Izgleda kao da neka nova, četvrta generacija kreće prema veri svoje familije, grada i naroda.