Multipolarni svet Evroazije i Amerike

Specijalno za „Politiku”

U trenutku kada mnogi na Zapadu i dalje govore o „opasnosti multipolarnosti”, nastojeći da očuvaju sistem koji se urušava, činjenica je da je novi svetski poredak već započeo svoju istoriju. Dakle, više nije reč o njegovoj najavi, već o realnosti koja se odvija pred našim očima. Proces je vidljiv, simbolički predstavljen na vojnim paradama u Moskvi i Pekingu, a faktički potvrđen u susretu Putina i Trampa na Aljasci. Njegovi stubovi su tri sile – Rusija, Kina i Sjedinjene Američke Države – koje grade okvir novog globalnog balansa.

Ovaj poredak ne nastaje u laboratorijama Vašingtona, Londona ili Brisela, već u sudaru epoha, na istorijskom terenu gde se ukrštaju interes, tradicija i vizija budućnosti. Njegova polazišta nisu više hegemonija i kontrola, već uravnoteženi odnosi, poštovanje međunarodnog prava i nova podela resursa – od energije do baznih minerala – bez kojih svet ne može opstati. Ako je 20. bio obeležen dominacijom anglosaksonskog modela i stalnim krizama na Balkanu i Bliskom istoku, 21. vek, čini se, ulazi u fazu u kojoj se centri moći premrežavaju između Evroazije i Amerike, dok ostatak sveta bira stranu.

Rusija, pod vođstvom Vladimira Putina, ušla je u istorijsku fazu u kojoj njena vojna, politička i energetska snaga postaje nezaobilazni faktor. Putin, uprkos decenijama sankcija i pokušaja izolacije, izgradio je stabilan sistem odnosa sa globalnim Jugom i Istokom. Samiti BRIKS-a i ŠOS-a pokazali su da Evroazija ima alternativni model saradnje – zasnovan na principu ravnopravnosti, a ne hegemonije.

Kina, sa Si Đinpingom na čelu, konačno je napustila rezervisan stav prema svetskoj politici. Njegov govor na pekinškom Trgu Tjenanmen jasno je potvrdio da se Kina pojavljuje kao globalna politička sila, a ne samo ekonomski gigant.

Ovaj govor imao je višeslojno značenje. S jedne strane, bio je namenjen kineskom narodu, podsećajući ga na istorijsku ulogu i borbu Kine protiv japanskog militarizma i kolonijalnih sila. S druge strane, bila je to otvorena poruka svetu da Peking ulazi u novu eru kao globalna politička sila, spremna da brani sopstvene interese, ali i da oblikuje novu arhitekturu međunarodnih odnosa.

U naučnim krugovima smatra se da je Kina stupila na svetsku političku arenu u punom kapacitetu – istorijskom, kroz ulogu u Drugom svetskom ratu, i savremenom, jer se doskora, kao ekonomski igrač držala relativno rezervisano i reagovala uglavnom kada su njeni neposredni interesi bili ugroženi.

Sjedinjene Države, kroz povratak Donalda Trampa, počele su da shvataju da politika konfrontacije, tipična za period Buša, Klintona i Obame, vodi samo ka sukobima i gubicima. Susret na Aljasci između Putina i Trampa simbolički je obnovio savez koji datira još iz Drugog svetskog rata, kada su Sovjetski Savez i SAD zajednički slomili nacističku Nemačku. Današnja poruka je jasna: samo kroz balans tri sile moguće je očuvati mir i sprečiti treći svetski rat.

Kako je govorio Henri Kisindžer, konačan oblik poretka neće biti jasan sve dok ne zakoračimo duboko u novi vek. Ono što danas vidimo jeste da multipolarnost, koja se sada uspostavlja, zapravo predstavlja povratak na izvorne principe međunarodnog poretka čiju osnovu čini Povelja UN. To znači vraćanje autoritetu globalne organizacije, a ne beskrajnom nizu intervencija i jednostranih odluka.

Evropa je mogla da bude četvrti stub novog poretka. Umesto toga, ponovila je stare obrasce iz vremena Napoleona i Hitlera, insistirajući na konfrontaciji sa Rusijom i širenju NATO-a ka njenim granicama. Umesto mesta za okruglim stolom, danas joj pripada „četvrtasti sto” u Vašingtonu.

Britanija, Francuska i Nemačka, tri sile koje su decenijama oblikovale evropsku politiku, suočavaju se sa opasnošću da postanu izolovane zone u novom svetskom poretku. Bez sopstvene vizije, vezane za ratnu opciju i logiku sankcija, evropske sile rizikuju da izgube i ono malo međunarodnog autoriteta koji im je ostao.

Putin i Si pak ne nastupaju sami. Njihovu politiku podržava većina globalnog Juga – od Latinske Amerike do Afrike i Azije. Reč je o državama koje su decenijama bile potčinjene kolonijalnim strukturama, a novi svetski poredak im nudi drugačiju perspektivu: ravnopravno učešće, pristup resursima, zaštitu nacionalnog identiteta, te Brazil, Indija, Južna Afrika, pa i brojne arapske države – sve češće stoje uz Moskvu i Peking.

Novi svetski poredak nije scenario za budućnost – on je već počeo. Moskva, Peking i Vašington stvorili su njegovu osnovu, a ostatak sveta bira strane. Dok EU klizi u perifernost, a Britanija, Francuska i Nemačka gube uticaj, Srbija ima priliku da zauzme mesto koje joj istorijski pripada. Ta šansa se ne otvara često. Ako je propustimo, Balkan bi ponovo mogao da bude iskorišćen kao detonator tuđih ambicija. S druge strane, ako je iskoristimo, balkanski region prvi put može postati oslonac mira, a Srbija nezaobilazni faktor u novoj globalnoj arhitekturi.