Kari i Piksi, penzija!

Ako je čitao jučerašnji intervju Svetislava Karija Pešića u „Politici”, patrijarh Porfirije će morati da hitno sazove sednicu Svetog arhijerejskog sinoda sa jednom tačkom dnevnog reda: kako Svetislava Karija Pešića za života kanonizovati u sveca! I to će učiniti iz nekoliko razloga, jer ih Kari ispunjava: učinio je čudo neviđeno, jer su zbog njegovih grešaka u vođenju tima košarkaši Srbije izgubili od Finske. Taj poraz je u svetu košarke proglašen senzacijom veka. Drugo čudo je što je vaskrsao dotad uglavnom pogubljene Nemce koji su se trgli i shvatili da Finci nisu stvoreni samo za skijaške skokove, trčanje na smučkama i zimsku depresiju, pa su ih u polufinalu zgazili ko pravi Nemci!

Da li je Kari pokazao trunku samokritike, preispitivanja ili sumnje u svoje postupke? Ni najmanje, jer je on jedinstven, a svi ostali su jeretici! Tako se legendarni trener, po godinama bliži Stvoritelju nego današnjici, prikazao kao jedina srpska košarkaška nada!

Ali, šta drugo očekivati od jednog od najvećih svetskih trenera svih vremena, ako ne toliku količinu ega koja mu ne dozvoljava da objasni zašto je prvi tajm-aut uzeo u poslednjoj četvrtini i zbog čega je Aleksa Avramović presedeo na klupi dve poslednje četvrtine i ušao tek kada je sve bilo gotovo.

Sa ogromnim autoritetom koji ima, kao hodajući spomenik svetske košarke, Kari nijednom nije izvršio pritisak na sudije koje su dozvoljavale brutalnu odbranu nad Nikolom Jokićem, držeći ga sve vreme za dres, kao da najboljeg košarkaša na svetu žele da skinu i pokažu svima da još ima pivski stomak.

Poraz košarkaša Srbije od Finske bila je kolektivna trauma u četiri četvrtine. Nacija je ostala bez daha i bez ikakvog odgovora šta se zaista desilo. Kari nije objasnio zbog čega je mirno gledao totalni slom tima, kao da je poslednji put vodio ekipu kad je ona malecka „nokija” bila vrhunac tehnologije. I zbog čega je izgledao kao profesor latinskog na „Instagramu”. Van konteksta, van ideje i van vremena, bez energije i samopouzdanja koje bi prelio na sve ostale, osim na Jokića, osuđenog da igra potpuno i odsečen od Vase Micića i Gudurića kojima su neobjašnjivo drhtale ruke kada su morali da ubace trojke. Kao da su prvi put izašli da igraju košarku.

Da li neosporni velikani poput Pešića smeju da se kritikuju, pa da mu se ukaže da nema rešenja za odbranu od timova koji ispaljuju rafalne trojke, kao Italijani i Finci? I od jednih i od drugih smo na identičan način ispali u osminama finala Evrobasketa, 2022. godine i pre neki dan. Da li neko sme da mu kaže da ima problema sa defanzivnim skokom? Kari smatra da nema i kada je tako nadmen, neobično mi je simpatičan.

To je on, košarkaški slikar velikih formata. Njegova trenerska karijera izgleda kao veliki murali Dijega Rivere: grandiozni prizori radničke klase, timskog duha, jugoslovenske košarke koja se kao vrhunsko umetničko delo izliva pred publikom.

Zato Karijeva bezgrešnost na kojoj insistira – jer su krivi svi ostali, i tajanstveni virus, i kijavica, i povrede i odsustvo Bogdana Bogdanovića – nije bez osnova. I to je je ključni apsurd. Čovek koji je toliko zadužio jugoslovensku, srpsku i svetsku košarku, jednostavno, ne razume da nije bezgrešan. On zna da mu se divi Stiv Ker, selektor američkog drim tima, čovek koji je bio plejmejker Majklu Džordanu tokom njegove apsolutističke vladavine, on zna da košarku poznaje bolje od ostalih, ali ne razume da i najveći imaju pravo na grešku, slepilo, pogrešne odluke i loše vođenje tima. I to je razlog zašto je najavio da će napustiti mesto selektora, iako je to trebalo da uradi odmah posle poraza od Finaca. To se zove stil, Kari! Ovako, stekao se utisak da se za mesto selektora drži kao Finci za dres Jokića, a potom ipak odlučuje da ode, pod velikim pritiskom kritičara koji mu, reče on, ništa ne znače!

I tu ga sticaj okolnosti spaja sa još jednim velikanom, Draganom Stojkovićem Piksijem. Kakva nedelja za srpski sport. Finci su nas izbacili iz reketa, a Englezi ponizili petardom u Beogradu. Ako se već držim umetnosti, Kari gradi tim kao renesansni arhitekta, sa čvrstim temeljima i savršenim proporcijama, pa makar sve to izgledalo preozbiljno. Piksi, opet, sklapa tim kao da je kubista: sve deluje razbijeno i nikako da se sastavi. Drugim rečima, Kari ima toliko velikih igrača, da je jednog od najtalentovanijih plejmejkera sveta, malog Topića, ostavio kod kuće. To je, ispostaviće se jednom, bila njegova najveća greška.

Kubista Piksi, jedan od najvećih centralnih veznih igrača svetskog fudbala, nema igrače od kojih bi sastavio bolji tim, nego što je niža srednja klasa evropskog fudbala. Zbog čega se konačno ne pomirimo s tim, pa da kao ljudi, gledamo badminton. Možda tu imamo više sreće?

Jer, reprezentacija Srbije na terenu izgleda kao jeftini falsifikat Pikasa. Svi bi sa tribina želeli da igrači igraju kao Piksi nekada, kao davno protiv Milana, kao davno protiv Španaca, i to je njegov najveći usud! Dok Kari na parketu ima najboljeg igrača sveta Nikolu Jokića, potom najplaćenijeg igrača Evrolige, a to je Vasa Micić, koji će jednom svakako objasniti kako nije mogao da poveže dve trojke ili dva dobra pasa, potom Gudurića koji je ove godine bio MVP finala Evrolige, koji će takođe jednom morati da objasni zašto dobija alergiju svaki put kad obuče dres Srbije, pa upravo tako igra – kao da se sve vreme češe, umesto da ide na ulaze ili ubacuje ubitačne trojke... O Aleksi Avramoviću, jednom od najvećih evropskih bekova, suvišno je trošiti reči, jer bi on igrao protiv Finaca, samo da se Kari setio da ga je poveo u Rigu.

Kod Piksija je situacija, u najmanju ruku, haotična. On je kao igrač bio princ iz bajke, ali kao selektor nema čarobni štapić pa da sluškinje pretvori u princeze, a bundevu u fudbalsku loptu! Aleksandar Mitrović jeste igračina u našim očima, ali je najdalje dogurao do osrednjeg engleskog Fulama i peska Saudijske Arabije, gde šeici isplaćuju vreće dolara isluženim zvezdama kako bi njihove naftne imperije dobile glamur i pokazale da para vrti gde ni naftna bušotina neće! Vlahović je najbliži evropskom i svetskom vrhu, ali se iz svih sila trudi da to ne pokaže ili treneri najvećih klubova ne razumeju njegov skriveni talenat.

Ali, i Mitar i Vlahović u reprezentaciji deluju kao da služe kaznu na Golom otoku. Ne postoji igrač, posle penzionisanja Tadića, koji može da im doda pas ili dugu loptu, pa ostaju potpuno izolovani. Da je ovo roman, nazvao bih ga „Devedeset minuta samoće”. Jedino rešenje je da Piksi odigra makar 15 minuta, umesto što 90 sedi uzalud na klupi, kao Giga Moravac u socijalističkom preduzeću koje se raspada. To što su nam Englezi spakovali pet komada na stadionu „Rajko Mitić” je naša realnost na terenu.

Pred oko 40.000 duša koje su se, između petog gola i poslednjeg zvižduka prekrstili više puta nego da su na jutarnjoj liturgiji u Dečanima, naš ubedljivo najbolji igrač bio je briljantni golman Đorđe Petrović! Momak je bio toliko dobar spasavajući još tri-četiri gola da ne bi fudbalsko-nacionalna katastrofa bila još veća.

Crni Đorđe kao da je bio meta na strelištu, ali je herojski hvatao metke kojima su ga gađali Englezi. Valjda ga nije bolelo, nosio je rukavice. Uzgred, za Engleze je igrala sve sama dečurlija i veličanstveni matorac Hari Kejn.

Šta onda ostaje Piksiju koji je, uzgred, sastavio tim i strategiju kao da ih je sam osudio na streljanje, nego da posle utakmice ponavlja da je to naš krajnji domet. Ali, dok naš fudbal tone u ponor, šta rade svemoćni Englezi? Možda bude poučno. Shvatili su konačno da moraju da menjaju velikog trenera Sautgejta koji ih je približio na korak do svetskog šampiona, ali ne može da osvoji titulu, pa to ti je. Englezi nisu imali ni trunke milosti. Ukapirali su da im je potreban trener, surovi Nemac, po mentalnoj strukturi sličan Jirgenu Klopu koji poseduje autoritet da, ako proceni, u tim ubaci i Mister Bina. Pozvali su zato Tomasa Tuhela koji je vodio najveće klubove sveta. Tuhel je odmah skapirao. Ako mi je pet-šest najvećih zvezda povređeno, hajde da ubacim klince. Gde si našao s nama da eksperimentišeš, her Tuhel.

Dok Englezi sklapaju tim za osvajanje svetskog prvenstva, Srbi svoje najtalentovanije dečake prodaju čim se približe punoletstvu, umesto da ih poput Tuhela odmah ubacuju u reprezentaciju. Tako da je Piksi tu potpuno nemoćan i osuđen da podseća na harizmu iz prošlog života, dokazujući tako da se treneri ne biraju po sistemu, već po sentimentu. Zvuči tako filmski – bilo jednom u Srbiji!

Ne znam kada je tačno počelo, ali kao da već godinama među sportskim Srbima traje neka vrsta metafizičkog bekstva od stvarnosti. A šta je priča o sportu, nego priča o životu. Radost, tuga, život i smrt! I mitovi o koje smo se oslanjali, da ne padnemo u provaliju.

Među takvim likovima blizu statusa božanstva su Kari i Piksi. Zato je i vreme da se povuku. Ne kao gubitnici, već kao gromade koje znaju kada je trenutak da siđu sa scene. Da se pamte po trofejima, a ne po otkazima.

Jer, ako ostanu još sezonu ili dve, postaće karikature samih sebe. To nije sudbina koju zaslužuju. I bilo bi najbolje da sami kažu ono što bi nekada rekli drugima: Penzija, gospodo. Ali uz počasni plotun!