Nekoliko sekundi je dovoljno da se sve uruši u životu

Gost „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bio je Boris Režak, srpski kantautor iz Bosne i Hercegovine, koji je nedavno osvojio prvo mesto na festivalu „Beogradsko proleće” prema oceni publike. Objavio je albume „Nakon toliko godina” i „Korak dalje”, kao i niz uspešnih singlova. Njegove pesme „Anđeo”, „Pokora”, „Gospodska ulica” postale su veliki hitovi… Smatra i da mu je „Gospodska ulica” ponovo „otvorila” vrata karijere.

Njegov stav je da je teško da se ljudi spoje kao u filmovima, da ima takvih slučajeva, ali su retki, i da život između dvoje uvek zahteva ozbiljan kompromis i poštovanje, da različitosti mogu da budu dobre, ali i sličnosti, i da sve zavisi od toga – šta je za koga suština.

– To je otprilike moj život i moja uloga u porodici. Uvek tu ima neko ko je nezadovoljan, traže neka svoja prava, ali stvarno mislim da su najvažniji kompromis i ljubav. Kad god izađem iz kuće, ja prosto moram da zagrlim članove moje porodice i da ih poljubim. I sad kad se ponovo vratim, ja ću opet njih da cmoknem. Znam da ih to nervira, ali mene je baš briga. Kapiram da to što radim ima smisla. Ubeđen sam u to. Za mene su ljubav postupci. Svaki dan. Mislim da su postupci bitniji od reči. Važno je da se pokažemo na delu svaki dan. Jednostavno pokušavam u svojoj porodici da imamo što više srećnih trenutaka. Lepo je kad si okružen pozitivnim ljudima, jer će ti onda i oni pomoći da nađeš sreću. Mislim da ima loših energija, treba ih izbegavati, a s druge strane, i te loše energije su negde nekako napaćene. I njima treba pomoći – pojasnio je Režak.

Suprugu je upoznao posle jednog koncerta u Sava centru.

– Interesantno je da ona nije znala čime se zapravo bavim. Posle nekoliko meseci čuli smo se preko nekih zajedničkih prijatelja, razmenjivali imejlove, poruke, videli smo se… Ja sam tada još uvek živeo na relaciji Banjaluka–Beograd i onda sam odlučio da živim u Beogradu. Sve ostalo je istorija. Moja supruga je isto kao i ja imala želju da ima veliku porodicu, da imamo barem troje dece, i to nam se ostvarilo. Posle velike tragedije koja se dogodila u OŠ „Vladislav Ribnikar”, doneli smo odluku da ona da otkaz na poslu i da se posveti porodici. Video sam da je teško vaspitati klince u Beogradu i da oba roditelja rade. Posle te tragedije doneli smo odluku da ona da otkaz, a da ja radim više na karijeri. Kada sam to odlučio, nekakve stvari su i počele da se dešavaju… Činjenica je da mnogo radim… Porodica je najvažnija u životu. Kada nisam kod kuće tri, četiri dana, imam problem jer mi nedostaju baš mnogo. Može to bilo ko da protumači kako god želi, ali ja ne volim da sam izvan kuće – rekao je Režak.

Najteži trenutak u životu za njega je bila smrt majke, koja je preminula tri meseca nakon postavljanja dijagnoze raka pluća.

– Mi, obični smrtnici, nismo navikli da gledamo smrti u oči. Nisam bio pripremljen za to. Majka mi je umrla na rukama… A s druge strane, ne bih taj momenat menjao ni za šta na svetu. Opraštaš se od nekoga ko ti je dao život, koga si najviše volio… I govoriš nekakve poslednje reči. I kad prođe to sve, prođe nekih godinu dana, onda počne tebe da „udara” nešto, počneš da postavljaš sebi nekakva pitanja, počneš da se preispituješ… Otac si, plašiš se za svoje klince, onda počne mozak da ti „radi”. To su neki periodi koje manje-više svi moramo proći. I to je nešto nepoznato... Kasnije je sve teže i teže… – naveo je gost našeg podkasta.

Do devedesetih godina prošlog veka kaže da je uživao u životu, odrastanju, da nije bio opterećen glupostima… Bilo mu je divno u školi, voleo je prijatelje, muziku… To je bio najlepši period njegovog života.

– Onda je 27. aprila 1991. godine rođen moj brat Dario, i od tog momenta nekako počinje sve da biva teško. Prvo, majka je imala težak porođaj i par sekundi je dovelo do toga da je on i danas u invalidskim kolicima. Ima cerebralnu paralizu. Nekoliko sekundi je dovoljno da se sve uruši u životu. Ne želim da govorim o razlozima zbog kojih mi porodično mislimo da je došlo do toga… Kad odrastaš uz brata koji je u invalidskim kolicima i gledaš majku kako pati, jer niko više neće od majke da pati, i oca naravno, onda tvoj osećaj ka ugroženim ljudima je drugačiji… Prosto sve razumeš. Možda je to i mene dovelo do toga kakav sam danas. Posle te tragedije koja nam se dogodila u porodici, došao je rat i raspad jedne zemlje, zemlje u kojoj sam funkcionisao, isto gledao na ljude, bez ikakvih razlika u imenima, prezimenima. I to je bilo to, naravno da moraš da odrasteš – kazao je naš sagovornik.

Istakao je i da često nastupa sa pesnikom Markom Miloševićem i da se odlično uklapaju…

– Mislim da on u tom domenu nema nikakvu konkurenciju na ovom području. Ne postoji niko ko je tako harizmatičan, ko izađe na scenu i govori svoju poeziju. Možda su pesnici malo stidljivi ili je on to malo digao na viši nivo, što je dobro. A s druge strane, ja sa svojim pesmama i izvođenjem na klaviru ljudima sam nekako interesantan. Mislim da smo do sada imali više od 300 zajedničkih nastupa. Nas dvojica se i privatno družimo. Jedan u drugog imamo poverenje i gledamo da budemo podrška – pojasnio je naš sagovornik.

Boris Režak imaće veliki koncert 14. oktobra u Sava centru i obećava da će one koji dođu voditi kroz pesme koje su zajedno zavoleli, one koje godinama pričaju njihove priče… To će biti prilika i da se ljudi prepoznaju u melodijama, stihovima, u tišini između nota…

– Meni je muzika sve. Posle 26 godina zvanične karijere – ja sam srećan, zahvalan, radim ono što volim. Ta muzika dolazi do ljudi, oni meni vraćaju tu energiju, svaki put posle nastupa zahvaljuju mi se i ja se njima zahvaljujem. Prosto je to neverojatna zahvalnost i svaki nastup doživljavam kao poslednji, u smislu davanja emocije i energije. I ono što je meni jako bitno, hoću da stanem iza svojih pesama, da niko ne pomisli da je to neki lažni čovek bez emocije i bez duše, nego želim da predstavim svoje pesme i da one budu ispred mene. Nisam nikada razmišljao o karijeri. Prosto nemam taj gen ni za biznis ni za promociju, takve stvari me ne privlače i onda bežim od toga… Samo hoću da radim nešto i da mi bude lepo. Danas vrlo malo stvari radim pod moranjem – istakao je Režak.

U podkastu je govorio i o tome koje pop-pevače ceni u Srbiji, da li će učestvovati na festivalima, kakve uspomene nosi iz vojske, kako pamti trenutke iz detinjstva…

„Gospodska ulica” posvećena Banjaluci

Pesmu „Gospodska ulica”, koja je veoma popularna u regionu, Režak je posvetio svom rodnom gradu – Banjaluci. Pesmu je napisala Beba Balašević, ćerka Đorđa Balaševića.

– Hteo sam da ostavim trag i da napišem pesmu o svom rodnom gradu. Inače, živim već 20 godina u Beogradu. Družio sam se sa Bebom i zamolio sam je da napišemo jednu pesmu. Nema mnogo pesama o Banjaluci. Pošto ne mogu da donesem zlatnu medalju jer nisam sportista, odlučio sam da poklonim neku lepu pesmu, s tim što mi je ideja bila da to ne bude pesma lokalnog karaktera, nego da imamo određene slike iz Banjaluke. Želeo sam da pesmu zavole zaista u čitavom regionu. Beba, moj prijatelj Dragan Ivanović, sa kojim sam radio aranžman, i ja smo tu pesmu radili skoro šest meseci. To je stvarno bio određeni proces, mnogo se toga menjalo, Beba i ja smo razgovarali kakav tekst treba da se napiše, da li treba da menjamo neke određene melodijske linije u toj pesmi. Nekih sedam dana razmišljao samo o tempu te pesme. Baš su se onako pažljivo birale reči. Ali nisam ni u najlepšim snovima mogao da poverujem ili da budem približno siguran da će to biti veliki hit. Ne znam ko to može da zna. Ali ono što mogu sigurno da kažem je da se, kako sam se odnosio prema toj pesmi, tako se odnosim i prema svim ostalim pesmama. Svestan sam do koliko velikog broja ljudi je došla ta pesma, da maltene svi znaju „Gospodsku ulicu”… Osećam se ispunjenim, lepa je stvar tako nešto uraditi – naveo je Režak.

Nisam hteo od sebe da pravim cirkuzanta

U podkastu je bilo reči i o tome da nikada nije pristajao na kompromise i da je ostao skroman uprkos brojnim uspesima.

– Meni je muzika sve. Rođen sam u muzičkoj porodici. Prvi put sam išao sa ocem na nastup kada sam imao samo pet godina. Sviram nekoliko instrumenata. Stalno sam vežbao da sviram na njima. To sam voleo. Inače, danas svako može da se pojavljuje u medijima… Nema nekoga ko će da kaže: „Sklonite gluposti sa televizije”. Sve je dozvoljeno. Prosto smo pušteni niz vodu. Takav nam je sistem u kome se kaže da možete da radite šta hoćete, osećajte se slobodno, a u stvari se zaglupljujemo kao društvo. I to je valjda cilj ove igre. Ja prosto nisam nikad prihvatio to, to mi je bilo smešno. Nisam hteo od sebe da pravim cirkuzanta. Evo, sada posle 26 godina zvanične karijere, mogu da kažem da sam srećan, zahvalan, radim ono što volim, ta muzika dolazi do ljudi, oni meni vraćaju tu energiju, svaki put posle nastupa zahvaljuju mi se, i ja se njima zahvaljujem. Svaki nastup doživljavam kao poslednji, u smislu davanja emocije i energije. I ono što je meni jako bitno – hoću da stanem iza svojih pesama, da niko ne pomisli da je to neki lažni čovek bez emocija i bez duše – dodao je Režak.

Nikad nisam radio „na bakšiš”

U podkastu je govorio da je bilo i perioda kada je želeo da kaže muzici zauvek zbogom i radi bilo šta, čak i da otvori piljarnicu…

– To je bio dvehiljaditih godina. Počeo sam da radim u klubu, kao većina muzičara. I nikad nisam radio „na bakšiš”, nisam nikad hteo da ga uzmem. A dešavalo se kada krenem da nastupam da se uhvati red ljudi koji traže određene pesme. I meni to nije teško... Međutim, iz noći u noć to malo već postaje naporno. Legnem u četiri ujutru, spavam do devet ujutru i prolazi mi kroz misli kompletan repertoar, šta sam svirao… Onda sam rekao sebi da to nigde ne vodi i da hoću nešto više.

Hoću nešto da stvaram, svoje pesme ili da ostavim muziku – otkrio je Režak.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU