Čisto crkveno i čisto državno

Zamislite kada bi uoči predsedničkih izbora Sveti sinod SPC uputio „očinski savet” građanima za koga da glasaju. Ili kada bi, posle parlamentarnih, patrijarh pozvao viđenije stranačke vođe da ih „posavetuje” kako bi trebalo da izgleda nova skupštinska većina.

Takvi postupci bi, naravno, naišli na osudu javnosti i s razlogom bi bili protumačeni kao mešanje crkve u politiku. Ali kako se onda mogu objasniti neki postupci naših političara, kojima smo prošle godine bili svedoci, osim kao njihovo mešanje u poslove crkve? Da li se, recimo, reakcija dela javnosti, uključujući i medije na pismo vladike Gligorija i ostala dešavanja unutar crkve mogu drugačije tumačiti? Konačno, nije li pozivanje pojedinih vladika na razgovor s jednim od ministara, i to uoči sednice Svetog arhijerejskog sabora, na kojoj se odlučivalo o molbi patrijarha Pavla, makar bilo motivisano dobrim namerama, mešanje u njene poslove?

Mada je posle „afere” sa pismom vladike Gligorija lopta malo „spuštena na zemlju”, čini se da će odnose između države i verskih zajednica i ove godine opterećivati mnoge nedoumice. Iako su crkva i država po Ustavu odvojeni, u poslednje dve decenije došlo je do jačanja ugleda, a samim tim i uticaja SPC, ali i drugih verskih grupa u našem društvu. Zato je logična želja i crkvenih i svetovnih vlasti da imaju korektne odnose. Zato je i sasvim normalno da crkveni velikodostojnici iznose svoje mišljenje o opštedržavnim i nacionalnim pitanjima (kakvo je, recimo, Kosovo) ili o problemima savremenog društva (poput „bele kuge” i narkomanije), o kojima se govori i u božićnoj poslanici. Kao što je razumljivo i interesovanje vlasti za dešavanja i aktivnosti unutar crkve. Nevolja je u tome što granicu koja deli čisto crkvene od čisto državnih poslova nije uvek lako odrediti, kao i što, i sa jedne i sa druge strane, često postoji želja da se ona pređe.

Tako, dešavalo se da se pojedina sveštena lica pojavljuju na stranačkim skupovima da svojim nastupima direktno ili indirektno „agituju” za neku političku opciju ili da, neprimerenim izjavama, umesto mira unose sukobe i nemir među građanstvo. Mnogo je i primera kada su državne vlasti „gurale nos” tamo gde im nije mesto ili su na pogrešan način pristupale dešavanjima u crkvi. Pojedini analitičari, tako, smatraju da je pismo vladike Gligorija deo vlasti (i medija) pokušao da iskoristi kao dokaz da u SPC postoji podela na „liberalnu” i „konzervativnu” struju. Liberalnu, navodno, čini grupa mlađih vladika, punih energije i svesnih vremena u kojem živimo, dok konzervativnu čine uglavnom starije vladike, kao i ziloti, evroskeptici, nacionalisti... Drugim rečima, unapred se, površno pravi podela na „dobre” i „loše momke”, a time i stvara alibi da se neko sa strane umeša u spor, naravno, na strani „dobrih”.

Sličnih dešavanja bilo je i unutar drugih verskih organizacija. Tako, unutar islamske zajednice duže vreme traje sukob između „struje” koju predvodi Adem Zilkić i one na čijem je čelu Moamer Zukorlić. Između njihovih pristalica bilo je i oružanih obračuna, a svaka od tih struja ima i svoje miljenike (neki tvrde i zaštitnike) među bošnjačkim strankama. Ozbiljnih rasprava, pa i sukoba oko društvene uloge crkve i njenog odnosa sa vlastima bilo je i u drugim zemljama, poput Poljske, Mađarske, Hrvatske...

Poznavaoci crkvenih prilika zato kažu da ove odnose treba graditi s razumevanjem, ali i sa dozom opreznosti, a potrebu za dobrim vezama između države i verskih zajednica realizovati bez mešanja u „tuđi zabran”. Jer, kao što vladike i sveštenici ne bi trebalo da „lobiraju” za političke opcije ili lidere, tako bi i vlast trebalo da pazi da se njene „dobre usluge” ne pretvore u mešanje u tuđe poslove. A izbor patrijarha, liturgijsko ustrojstvo, kanonska pitanja, kao i odnosi među samim vladikama spadaju, svakako, u čisto crkvena pitanja. Zato bi, kažu stručnjaci, svako makar i posredno mešanje u te odnose (poput, recimo „protežiranja” nekog vladike) moglo samo da rezultira novim podelama.

Novinar