„Psi ra­ta" – pla­će­ni­ci ili do­bro­volj­ci

Sa­vo Štr­bac*

De­ve­tog sep­tem­bra ove, kao i pret­hod­nu 31 go­di­nu, i hr­vat­ska i srp­ska stra­na obeležili su go­di­šnji­cu „Me­dač­ke bit­ke”. To je na­ziv za agre­si­ju hr­vat­ske voj­ske na srp­ska pod­ve­le­bit­ska se­la Di­vo­se­lo, Či­tluk i Po­či­telj, sme­šte­na u tzv. Me­dač­kom dže­pu, ko­ja su bi­la u RSK i pod za­šti­tom UN. Ope­ra­ci­ja je iz­ve­de­na po tak­ti­ci „spr­že­ne ze­mlje” i pred oči­ma pri­pad­ni­ka Un­pro­fo­ra, ko­ji ovaj put ni­su bi­li sa­mo pa­siv­ni po­sma­tra­či.

Žr­ta­va je bi­lo i na jed­noj i na dru­goj stra­ni. Na srp­skoj je, pre­ma po­da­ci­ma „Ve­ri­ta­sa”, stra­da­lo 87 oso­ba: 46 voj­ni­ka, šest mi­li­ci­o­ne­ra i 35 ci­vi­la i pri­pad­ni­ka me­sne stra­že, a na hr­vat­skoj, pre­ma zva­nič­nim dr­žav­nim po­da­ci­ma, 13: šest voj­ni­ka i se­dam po­li­ca­ja­ca.

Iako sam u svoj­stvu pred­sed­ni­ka Ko­mi­si­je vla­de RSK za raz­me­ne za­ro­blje­ni­ka pre­u­zeo ve­ći­nu te­la stra­da­lih u toj ope­ra­ci­ji i pri­su­stvo­vao nji­ho­vom pre­gle­du, o na­či­ni­ma nji­ho­vog stra­da­nja naj­vi­še sam sa­znao iz op­šir­ne iz­ja­ve Ho­lan­đa­ni­na Jo­ha­ne­sa Til­de­ra, ko­ji je ra­to­vao na hr­vat­skoj stra­ni i ko­jeg su Sr­bi u apri­lu 1994. za­ro­bi­li na pod­ruč­ju Lič­kog Osi­ka (Te­slin­gra­da). Bio je ve­o­ma ko­o­pe­ra­ti­van i srp­skim voj­nim is­tra­ži­o­ci­ma je is­pri­čao u ka­me­ru i svo­je­ruč­no na­pi­sao ce­li tok ope­ra­ci­je „Me­dač­ki džep”, uklju­ču­ju­ći i mon­stru­o­zna ubi­stva srp­skih voj­ni­ka i ci­vi­la. Na osno­vu nje­go­ve iz­ja­ve otvo­re­na je i is­tra­ga pro­tiv vi­še de­se­ti­na li­ca, uklju­ču­ju­ći i sam vrh hr­vat­ske dr­ža­ve i voj­ske. Me­sec da­na po za­ro­blja­va­nju, ubi­jen je pri­li­kom tran­spor­ta iz jed­nog za­tvo­ra u Li­ci pre­ma Kni­nu. Slu­žbe­na ver­zi­ja je gla­si­la da je ubi­jen u po­ku­ša­ju bek­stva, a ne­slu­žbe­na da ga je ubio je­dan od ču­va­ra ko­jem je u toj ak­ci­ji stra­da­lo vi­še čla­no­va po­ro­di­ce.

I ume­sto da or­ga­ni­zu­je­mo jed­no tran­spa­rent­no su­đe­nje za stra­šan zlo­čin u se­li­ma Me­dač­kog dže­pa uz pri­su­stvo Til­de­ra i kao iz­vr­ši­o­ca i kao ključ­nog sve­do­ka, nje­go­vo te­lo sam, na­kon vi­še pe­ri­pe­ti­ja, pre­dao hr­vat­skoj stra­ni, gde ga je pre­u­ze­la nje­go­va su­pru­ga Hr­va­ti­ca Man­da ro­dom iz Ši­ro­ke Ku­le, ko­ja mu je po­smrt­no i si­na ro­di­la i od ko­je je re­la­tiv­no do­bro i hr­vat­ski je­zik na­u­čio.

Sep­tem­bar je i vre­me ka­da se i stru­ka i jav­nost za­in­te­re­su­ju i za osta­le stran­ce u ra­to­vi­ma de­ve­de­se­tih na pod­ruč­ju biv­še Ju­go­sla­vi­je. U Hr­vat­skoj je u av­gu­stu 2009. osno­va­no i Udru­že­nje stra­nih do­bro­vo­lja­ca Do­mo­vin­skog ra­ta (USD­DR), ko­je se ba­vi pi­ta­nji­ma ino­stra­nih uče­sni­ka u nji­ho­voj voj­sci, uklju­ču­ju­ći pro­jek­te po­sta­vlja­nja spo­men-plo­ča za po­gi­nu­le i ime­no­va­nje par­ko­va i uli­ca u nji­ho­vu čast. Udru­že­nje tre­nut­no bro­ji oko 50 čla­no­va, od ko­jih se 70 od­sto vra­ti­lo u svo­je ze­mlje, dok je 30 od­sto osta­lo u Hr­vat­skoj. Naj­va­žni­je oku­plja­nje udru­že­nja odr­ža­va se sva­ke go­di­ne 18. no­vem­bra u Vu­ko­va­ru, uz obe­le­ža­va­nje ra­znih go­di­šnji­ca to­kom go­di­ne na hr­vat­skim i bo­san­sko­her­ce­go­vač­kim stra­ti­šti­ma.

Pre­ma do­sad pri­ku­plje­nim po­da­ci­ma po­me­nu­tog udru­že­nja, za Hr­vat­sku su se „to­kom srp­sko-cr­no­gor­ske agre­si­je” bo­ri­li do­bro­volj­ci iz 45 ze­ma­lja (u ovu ka­te­go­ri­ju ne spa­da­ju ino­stra­ni rat­ni­ci iz biv­ših re­pu­bli­ka SFRJ). Do sa­da ih je slu­žbe­no po­tvr­đe­no oko 800, a pret­po­sta­vlja se da ih je bi­lo i vi­še od 1.000, naj­vi­še iz Ve­li­ke Bri­ta­ni­je (204), za­tim iz Ne­mač­ke (132), Fran­cu­ske (90), Ma­đar­ske (42), Austra­li­je (33), Ho­lan­di­je (32), Šved­ske (28), Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va (26), Ita­li­je (21), Polj­ske (21), Če­ške (15), Austri­je (13) i Ru­si­je (11). Za ne­ke od njih ni­je utvr­đe­na na­ci­o­nal­nost, a do­bro­volj­ci su iz Austra­li­je uglav­nom ima­li hr­vat­ske ko­re­ne. Po­gi­nu­lo ih je 85, a naj­ma­nje 130 ra­nje­no.

U Hr­vat­skoj se sva­ke go­di­ne po­ja­vi i vi­še tek­sto­va na ovu te­mu, a sni­mlje­no je i ne­ko­li­ko do­ku­men­ta­ra­ca (i ja sam na na ovu te­mu na ovim stra­ni­ca­ma ob­ja­vio tek­sto­ve: „Ukra­jin­ski psi ra­ta”, 24. no­vem­bra 2017. i „Psi ra­ta”, 15. ok­to­bra 2018).

Je­dan od ozbilj­ni­jih ra­do­va je ob­ja­vljen na por­ta­lu cro­fac­ta.hr, 30. ok­to­bra 2024. pod na­slo­vom „Me­dij­ski ste­re­o­ti­pi o stra­nim dra­go­volj­ci­ma Do­mo­vin­sko­ga ra­ta”, auto­ra i isto­ri­ča­ra To­mi­sla­va Šu­te­ja, ko­ji se sma­tra jed­nim od bo­ljih po­zna­va­o­ca ove te­me.

Pri­stu­pa­nje hr­vat­skim je­di­ni­ca­ma, pi­še Šu­tej, bi­lo je raz­li­či­to mo­ti­vi­sa­no, kao što je bio ra­zno­lik i dru­štve­ni pro­fil do­bro­vo­lja­ca, a osnov­ni po­kre­tač im je – su­prot­no po­čet­noj me­dij­skoj sli­ci da je reč o nov­cu i po­li­tič­koj ide­o­lo­gi­ji – bi­la že­lja po­mo­ći „ne­pra­ved­no na­pad­nu­toj i voj­no sla­bi­je opre­mlje­noj dr­ža­vi”.

„Upra­vo zbog me­dij­ske, ali i per­cep­ci­je de­la me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce, po ko­joj su se stra­ni do­bro­volj­ci na­zi­va­li ’pla­će­ni­ci­ma’, a u me­di­ji­ma i ’psi­ma ra­ta’, Hr­vat­ska je u pr­vim me­se­ci­ma 1992. po­kre­nu­la nji­ho­vu de­mo­bi­li­za­ci­ju, na­kon če­ga ih se ve­ći deo vra­tio u ma­tič­ne ze­mlje, a deo pri­klju­čio je­di­ni­ca­ma Hr­vat­sko­ga ve­ća od­bra­ne (HVO) u ra­tu u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. Po po­vrat­ku u do­mo­vi­nu, ni­su us­pe­li po­be­ći ne­ga­tiv­nim ste­re­o­ti­pi­ma o se­bi, pa su i on­de do­ži­vlja­va­li dru­štve­nu osu­du”, pi­še Šu­tej.

Šu­tej tvr­di da su in­ten­ziv­nu ne­ga­tiv­nu me­dij­sku sli­ku o stra­nim do­bro­volj­ci­ma u hr­vat­skim sna­ga­ma od po­čet­ka rat­no­ga su­ko­ba u naj­ve­ćoj me­ri pla­si­ra­li srp­ski me­di­ji, a kao pri­mer na­vo­di pi­sa­nje be­o­grad­ske „Du­ge” i gla­si­la JNA „Na­rod­ne ar­mi­je”.

Naj­te­že po­sle­di­ce, i po Šu­te­ju, iza­zva­lo je vi­še­go­di­šnje iz­ve­šta­va­nje o na­vod­nim rat­nim zlo­či­ni­ma pri­pad­ni­ka Pr­ve ho­land­ske do­bro­vo­ljač­ke je­di­ni­ce, ko­ja je od je­se­ni 1991. do pro­le­ća 1992. de­lo­va­la u okvi­ru 118. bri­ga­de Hr­vat­ske voj­ske (HV). Iako je ta je­di­ni­ca ras­for­mi­ra­na (15. mar­ta 1992), iz ko­je je je­di­no njen za­po­ved­nik Jo­ha­nes Til­der na­sta­vio de­lo­va­ti kao in­struk­tor za obu­ku u re­do­vi­ma De­ve­te gar­dij­ske bri­ga­de HV, dok su se osta­li vra­ti­li u Ho­lan­di­ju, dez­in­for­ma­ci­ja se pro­ne­la i iz­van gra­ni­ca biv­še Ju­go­sla­vi­je, po­naj­pre u Ho­lan­di­ji, gde su Re­i­ni­jer Kur­per­sho­ek i Ron Slu­ik 2000. sni­mi­li do­ku­men­tar­ni film „Lo­vac na đa­vo­la”, u ko­jem Til­de­ra pred­sta­vlja kao voj­ni­ka ko­ji je „za­o­bi­la­znim pu­tem za­vr­šio u Hr­vat­skoj voj­sci i na kra­ju su­de­lo­vao u ge­no­ci­du nad lo­kal­nim srp­skim sta­nov­ni­štvom 1993”. Film je pri­ka­zi­van u ho­land­skim bi­o­sko­pi­ma, a pro­mo­vi­sa­li su ga i sa­mi auto­ri „ka­ko bi svo­ju pu­bli­ku na­ve­li na raz­mi­šlja­nje o kriv­nji i ne­vi­no­sti”.

Naj­te­že je, tvr­di Šu­tej, la­žno op­tu­že­ne te­re­tio felj­ton „Kr­vo­pro­li­će u Me­da­ku – re­kon­struk­ci­ja jed­nog et­nič­kog či­šće­nja” Ve­le Ili­ba­šić i Ro­ba Si­e­be­lin­ka, ko­ji je po­čet­kom 1997. ob­ja­vljen u de­se­tak ho­land­skih no­vi­na, či­ji de­lo­vi su i da­nas do­stup­ni na mre­žnim stra­ni­ca­ma DIC „Ve­ri­tas”.

Da, ovaj felj­ton je i sa­či­njen na osno­vu „Ve­ri­ta­so­ve” do­ku­men­ta­ci­je, ko­ju smo auto­ri­ma (Ve­la Ili­ba­šić je ro­dom iz Se­fe­ro­va­ca kod Gra­di­ške) pre­do­či­li u na­šim pro­sto­ri­ja­ma u Be­o­gra­du, a ja i mo­ji sa­rad­ni­ci se po­ja­vlju­je­mo i kao sa­go­vor­ni­ci u tom felj­to­nu. I ni­šta ni­je la­žno u nje­mu.

In­for­ma­ci­je o rat­nim zlo­či­ni­ma ho­land­skih rat­ni­ka, za ko­je Šu­tej tvr­di da su la­žne, spo­ra­dič­no su se po­ja­vlji­va­le u hr­vat­skim i srp­skim me­di­ji­ma sve do apri­la 2009, kad je ho­land­sko jav­no tu­ži­la­štvo ko­nač­no od­ba­ci­lo op­tu­žbe, o če­mu je iz­ve­sti­lo i Ho­land­sko mi­ni­star­stvo od­bra­ne na slu­žbe­nim mre­žnim stra­ni­ca­ma.

„Ve­ri­tas” je ak­tiv­no su­de­lo­vao i u is­tra­žnom po­stup­ku ho­land­skog tu­ži­la­štva. I nji­ma smo ustu­pi­li svu ras­po­lo­ži­vu do­ku­men­ta­ci­ju o Til­de­ru i osta­lim Ho­lan­đa­ni­ma u hr­vat­skim je­di­ni­ca­ma. Slu­žbe­no smo oba­ve­šte­ni da je op­tu­žba za rat­ne zlo­či­ne u „Me­dač­kom dže­pu” zbog ne­do­stat­ka do­ka­za od­ba­če­na – Til­der je bio mr­tav, a za osta­le ni­su ima­li do­ka­za da su uče­stvo­va­li u toj ope­ra­ci­ji.

Šu­tej svoj tekst za­vr­ša­va kon­sta­ta­ci­jom da se od po­čet­ka ru­ske agre­si­je na Ukra­ji­nu pro­me­nio me­dij­ski na­ra­tiv, a i sta­ja­li­šte me­đu­na­rod­ne za­jed­ni­ce o stra­nim dr­ža­vlja­ni­ma kao do­bro­volj­ci­ma (a ne o pla­će­ni­ci­ma) u rat­nim su­ko­bi­ma, do­vo­de­ći to u ve­zu sa od­lu­kom ukra­jin­ske vla­de, do­ne­se­ne tri da­na na­kon ma­sov­ne ru­ske in­va­zi­je (24. 2. 2022), o osni­va­nju Ukra­jin­ske le­gi­je stra­na­ca, či­ji mo­ti­vi ni­su uslo­vlje­ni fi­nan­sij­skom ko­ri­šću.

Ko­li­ko god Šu­tej po­ku­ša­vao ulep­ša­ti sli­ku o stran­ci­ma u hr­vat­skim je­di­ni­ca­ma u gra­đan­skom rat de­ve­de­se­tih, osta­je neo­bo­ri­va či­nje­ni­ca da su oni, bez ob­zi­ra na to ra­to­va­li zbog ide­a­la ili pa­ra, avan­tu­ri­sti sprem­ni da ubi­ja­ju dru­ge nji­ma ne­po­zna­te lju­de ko­ji im ni­šta na­žao ni­su uči­ni­li, zbog če­ga im i pri­li­či na­ziv „psi ra­ta” po ugle­du na li­ko­ve iz isto­i­me­nog ame­rič­kog fil­ma iz 1980, u re­ži­ji Džo­na Ir­vi­na.

*Do­ku­men­ta­ci­o­no-in­for­ma­tiv­ni cen­tar „Ve­ri­tas”