Ćaci i prostaci

Vladimir Vuletić*

Liberali su imali veliki san. Sanjali su društvo u kome svaki pojedinac ima pravo da se slobodno izražava i učestvuje u javnom životu, da bira i da bude biran, a da se borba za vlast vodi bez nasilja argumentima i javnom debatom. Takva vlast bi trebalo da štiti slobode i prava svakog člana društva, a ne samo privilegovanih grupa. Ubedivši sebe da je taj san ostvaren u većini razvijenih zapadnih društava odlučili su da usreće čitav ljudski rod. Žarom franjevaca koji su širili hrišćanstvo u Novom svetu, liberalni misionari su, uglavnom preko univerziteta, nevladinih organizacija i različitih filantropskih fondacija, agitovali za otvoreno društvo, borbu protiv autoritarizma, razvoj društvenih odnosa zasnovanih na slobodi i jednakosti i globalnoj saradnji. Ukratko liberalna demokratija i njena globalizacija su dosegle vrhunac krajem prošlog veka, a Sv. Fukujama je kanonizovan zahvaljujući otkrovenju da je time dosegnut kraj istorije.

Ali san je san. Budeći se iz njega, jedan malezijski novinar je početkom veka oprezno primetio da je globalizacija ono što se u Trećem svetu nekada nazivalo imperijalizam. Neki moderni Nasradin hodža objašnjavajući s minareta okupljenim vernicima šta je demokratija izvadio je ćunu i zalio zabezeknuti skup. Onda im je objasnio da je sada stigla demokratija i da oni slobodno mogu da rade to isto gore po njemu.

Pristojnijim rečima moglo bi se reći da su liberali propovedali svoju veru ne vodeći računa o realnim uslovima i okolnostima. Ekonomski liberalizam je veličao slobodno tržište kao scenario u kome svi dobijaju, a zapravo je vodio stvaranju monopola i sve većim ekonomskim nejednakostima između zemalja. Politički liberalizam i demokratija, bazirana na razvoju slobodnih medija doveli su najpre do medijskog imperijalizma, a razvojem interneta i društvenih mreža do, kako se sada popularno kaže, tehnofeudalizma kao nove faze kapitalizma.

Globalizacija je ukupno gledano dovela do povećanja nejednakosti, istiskivanja država iz upravljanja nacionalnim ekonomijama, a paradoksalno je da su od nje koristi imali samo narodi onih zemalja – poput Kine, koje se nisu povele za obećanjima liberalne demokratije. U razvijenim zemljama samo „jedan posto” već bogatih osetio je ekonomsku blagodet. Tako je ekonomska stagnacija srednjih slojeva dodatno pomutila veru u liberalnu demokratiju i globalizaciju čak i na njihovom izvoru.

Ta dva procesa, s jedne strane, opadanje poverenja u liberalnu demokratiju, a sa druge strane, jačanje tehnomonopola dovele su do današnje raspolućenosti sveta i borbi između liberalnih fundamentalista i njihovih neprijatelja koje čine svi ostali, a pre svega suverenisti različitih ideoloških boja.

Problem liberala danas je što, za razliku od pre četrdeset godina, nemaju šta da ponude. Socijalizam u Evropi je poražen šarenim staklićima i liberalnim obećanjima koja su sada istrošena. Konzervativni saveznici iz tog perioda postali su glavni neprijatelji. Svetska kriza iz 2008. godine pokazala je nemoć (neo)liberala ne samo da ispune obećanja nego i da sačuvaju kapitalistički sistem.

Zato je globalni kapitalistički sistem sada dao šansu neokonzervativcima. U osnovi razlika između (neo) liberala i (neo)konzervativaca nije suštinska. Ni jedni ni drugi ne dovode u pitanje kapitalizam. Razlika je u odgovoru na pitanje kako ga sačuvati. Dok se jedni zalažu za globalno širenje kapitalizma i liberalne revolucije, drugi smatraju da svako treba da gradi kapitalizam u sopstvenoj zemlji. Pred sličnom dilemom, ali u vezi budućnosti socijalizama, stajali početkom prošlog veka Trocki i Staljin.

Ova ekonomska i politička bitka ima svoj kulturno-ideološki pandan. Razočarani liberali zaodenuli su tradicionalne narodne nošnje, a reformisani liberali se maskiraju navlačeći radničke bluze, majice duginih boja, zelene aktivističke uniforme i sve za šta pomisle da bi moglo da privuče mlade stručnjake i nedozrele omladinke i omladince. Jedni druge nazivaju raznim pogrdnim imenima i optužuju sa sva zla ovog sveta koristeći oružja koja su im u ruke dali gospodari društvenih mreža i tehnooblaka.

Ovu kulturno-ideološku borbu možemo da vidimo u SAD, Nemačkoj, Sloveniji i gotovo svim zemljama zapadnog, i ne samo zapadnog sveta, uz, naravno, lokalne specifičnosti koje ne dovode u pitanje osnovnu liniju podele. Izuzetak u tom pogledu nije ni Srbija. Ponekada se, zapravo, čini da je Srbija svojevrsna eksperimentalna zona u kojoj bi trebalo da se utvrdi neophodni i dovoljni uslovi za promenu većinske svesti, granice izdržljivosti i različite tehnike političke borbe. Naime, ako je u jednom većinski konzervativnom društvu moguće ostvariti liberalnu pobedu, onda će to biti moguće svuda.

U Srbiji se u tom cilju stvara podela po liniji „ćaci” i „ne-ćaci”. „Ćaci” bi trebalo da bude sveobuhvatan i posprdan termin za ljude koji predstavljaju većinsku Srbiju, a cilj eksperimenta bi bio da se ustanovi pod kojim uslovima i na koji način se taj odnos može promeniti. Etiketa „ćaci” osmišljena je tako da označava polupismen svet, autoritarce bez sopstvenog mišljenja koji slepo slede vođu koji je predstavljen kao takođe slep. Đaci su, naravno, stari i bez životne i bilo kakve druge perspektive. Nasuprot ćacijima su studenti, profesori, intelektualci, glumci i svi oni u čijem društvu biste voleli da se nađete.

Eksperiment bi trebalo pored ostalog da ustanovi šta je potrebno da homo sapijens sklizne niz evolucionu lestvicu do nivoa sunđera na kome ne primećuje razliku između pitanja da li ste za globalističku ili suverenističku politiku vlade od pitanja da li bi ste radije ručali u fensi restoranu okruženi mladim, lepim svetom i popularnim glumcima ili u smrdljivoj krčmi koja zaudara na zagorelo ulje i sapunom ne tretirana tela u kojima se nalaze ćaci. Da li to skliznuće može biti ubrzano povremenim skakanjem u mestu i kako na njega utiče svakodnevno petnaestominutno stajanje na raskrsnici ili tuča sa policijom.

Na sva ta pitanja još nema konačnih odgovora. Jedno je sigurno, bili ćaci bili prostaci, sve je to jedan isti narod. Razlika je što su jedni svrstani u kontrolnu, a drugi u eksperimentalnu grupu.

 *Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu