Kad se kralj poklonio strankinji

Roman Laure Barne „Frau Beta” (u izdanju „Here edu”) predočava životni i stvaralački put srpske slikarke nemačkog porekla Babet Bahmajer, koja je udajom za slikara Hercegovca Ristu Vukanovića postala Beta Vukanović. Pripovest prati glavne tokove Betinog života, ali dodaje i ono što je moglo biti, pa tako Betu povezuje sa ženom iz naroda, iz Vinče, sa kojom zajedno oslikava jedno umetničko delo, kao da se time vraća suštini svog bića i vezi sa srpskim podnebljem. Beta je ostavila trag i po tome što je sa suprugom Ristom Vukanovićem vodila umetničko-zanatsku školu, nasleđenu od Kirila Kutlika, onu koja će kasnije prerasti u današnju Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, ali i kao umetnica koja je u Narodnoj skupštini organizovala prvu zvaničnu izložbu slika.

Roman Laure Barne prati Betu Vukanović i dok je bila bolničarka u balkanskim ratovima i dok je negovala ranjenike u Prvom svetskom ratu. Supružnici Vukanović su sa srpskom vojskom stigli do Soluna, a zatim sa ranjenicima i do Marselja. Sahranivši Ristu 1918. godine na vojničkom groblju u Parizu, nije se vratila u porušenu kuću, već je živela u Domu učenica u Beogradu i nastavila da slika i da podučava slikanje. U Drugom svetskom ratu odbila je da se učlani u „Kulturbund” jer je sebe smatrala Srpkinjom. Na svoj stoti rođendan, 1972. godine, odlikovana je Ordenom zasluga za narod. Laura Barna nova je dobitnica Nagrade „Svetozar Ćorović”.

U vašem romanu lik Bete Vukanović oseća jaku povezanost sa ženom iz srpskog naroda, koja, iako neobrazovana, poseduje po suštini svog bića vezu sa umetnošću. Da li ste na taj način želeli da pokažete da je akademizam u umetnosti prazan ukoliko ga ne prati urođeni stvaralački instinkt, mistička povezanost s prirodom?

Oduvek je akademizam u umetnosti podređen sirovom, nebrušenom talentu i njegovim izvornim manifestacijama, iako prividom dominantan usled potrebe uniformisanja, pa i utarabljivanja zarad nekih tamo viših interesa i ciljeva obuzdavanih pravilima. Ne mogu da kažem da im se Beta opirala niti suprotstavljala – nije imala kao strankinja za to komfora – ali ih je dubinom duše ignorisala pokazujući kroz spoznaju i razumevanje sredine u koju je sudbinom izmeštena, šta je zapravo suština određene geografije, mesta s vulkanskim slojevima pamćenja, srž psihologije naroda poniklog na njemu. Mudrošću, pre negoli iskustvom, spoznala je so zemlje, so patrijarhalne Srbije, u koju je ljubavlju dovedena i u koju je s ljubavlju poživela bezmalo jedan vek! A so je u narodu, u tradiciji, veri i verovanjima, običajima i baštini, u jasnoj viziji da je samo jezik kojim narod govori i stvara autentičan, a ideje iskapane iz prirode – prirodne.

Zbog toga niste slučajno kao junakinju izabrali i ženu iz sadašnjeg arheološkog područja Vinče, a njenog praunuka prikazali kao strasnog izučavaoca drevnih figurina?

Nimalo slučajno, Beta je oslikavala dasku od crnoga bora sa samoukom mlekaricom Radunkom, stanovnicom Belog brda, najstarijeg evropskog neolitskog nalazišta, nadomak Beograda, centralnog uporišta vinčanske civilizacije, s prepoznatljivim figurinama koje i oblikom, lepotom, ali i duhovnim izrazom ukazuju na kontinuitet umetničkog trajanja ovog podneblja, kao i kulturološkog nasleđa jedne epohe. Vinča nije odraz bliskoistočne civilizacije, ona je autohtona tvorevina sa svim odlikama uređenog društva i njegovim nosiocima prepoznatljive, ali, nažalost, prećutkivane simbolike. Zato neka bar umetničko delo ukaže na realnost.

Zašto vas je privukla ličnost Bete Vukanović, jedne od mnogih strankinja koje su unapredile srpsku kulturu, da li zbog njenog kulturološkog preobražaja, njenog rodoljublja tokom Velikog rata, bogatstva njenog opusa...?

Mnogo je razloga zašto baš Beta Vukanović i svaki od njih utkan je u slojeve ovog romana, ali primaran razlog mi je njena dugovečnost. Beta je poživela pun vek, omogućivši mi da konačno upotpunim interesovanje za buran period ne samo srpske nego i evropske kulturne istorije, od kraja 19. do kraja 20. veka, a time osvežim i sudbine mnogih naših umetnika, naučnika i kulturnih poslenika kojima sam se bavila prethodnih decenija. Njihove, mahom tragične sudbine, poslužile su mi kao scenografija za oslikavanje burnog perioda s viškom istorije, burama osećanja i emocionalnih naboja, a sve ih je sažela u sto jednoj godini slikarka Beta Vukanović. Ne zanemarujem ni energiju, entuzijazam pa ni vanrednu hrabrost kojima je germanskom preciznošću krčila korov i oplemenjivala naš prostor novim institucijama kulture, naročito umetnosti. Nije zgoreg podsetiti na to da je iz Prve srpske crtačke i slikarske škole, koju su ona i Risto preuzeli posle smrti Slovaka Kirila Kutlika, nastala Kraljevska umetnička škola, potom Umetničko-zanatska škola, a 1937. godine Akademija likovnih umetnosti, kojom je Srbija svrstana u red evropskih umetničkih centara. I kad se čini da je kasno, nije kasno!

Poseban akcenat u romanu stavili ste na prvu umetničku izložbu priređenu u Srpskoj narodnoj skupštini 1898. godine, koju je organizovala Beta Vukanović, uz podršku kralja Milana Obrenovića. Betina zasluga je jedinstvena, ali način na koji ste prikazali kralja Milana govori i o njegovom umetničkom sluhu, čak i toleranciji prema jednoj strankinji?

Tako je krenulo, sa inovacijama, ali i ogovaranjima: „Kralj Milan se do zemlje poklonio jednoj strankinji, pisala je sutradan sva beogradska štampa!” Ali mislim da je taj čin na otvaranju prve izložbe s ceremonijalom u Srbiji bio uvod u novo, moderno doba u koje je Srbija gazila krupnim koracima, između ostalog, zahvaljujući Milanu Obrenoviću, njegovom sluhu za puls vremena i osećaju za lepo, inače vrsnom poznavaocu umetnosti i velikom kolekcionaru. Njegovim angažovanjem i otkupom Ristine slike „Dahije” na izložbi u Dvoru, na razmeđi vekova, bračni par Vukanović obezbedio je sredstva za otkup, opremanje i podizanje škole na viši nivo.

Beta je u vašem romanu bila okružena muškarcima: mužem Ristom Vukanovićem, koji ju je, kao i njen otac, prerano napustio, prijateljem Kostom Miličevićem, ali sve je postigla sama. Da li ste lajtmotivom jedne umetničke slike težili prikazu te mačje prirode žene?

Ako mačka ima devet života, žena ih ima trostruko, a ukoliko je ispunjavaju sokovi čiste ljubavi – neutvrdivo mnogo. Ljubav prema mužu i životnom saputniku Risti Vukanoviću bila je ključna za donošenje odsudnih odluka koje će Betu trajno vezati za naš prostor. A ljubav prema prijatelju i sapatniku, impresionisti Kosti Miličeviću potvrdiće ispravnost njene odluke. Srbija, odnosno Beograd, postaje Betino predodređeno mesto, za kojim nije tragala, jer ono ju je glasno prizvalo.

Beta je živela i u novom socijalističkom sistemu, od frau Bete postala je drugarica Beta. Kakva je sudbina starih rodoljuba u novim okolnostima?

Uvek ista. Nesigurna i rizična! Burna su dešavanja od dinastije Obrenović do neke čudne dinastije Josipa Broza. Trebalo je zaista i mudrosti i hrabrosti prilagoditi se svim režimima i izneti obraz na svetlo dana. Čist, neukaljan. Jednom je rekla: „Upoznala sam dva gospodina – kralja Milana i Tita, ali kralj Milan je ipak veći gospodin, jer on nikada Titu ne bi uzeo ulicu...” Mislim da sam je verodostojno citirala, ali i ako nisam, neka i ovo bude fikcija, još jedna iluzija kojima je Beta celim bićem stremila.

.