Kuće za budućnost

Kao da je svemirski brod sleteo usred puste poljane kraj Boljevaca, među zgranute kokoške, patke i nekoliko podozrivih seoskih pasa. Izdužen, zaobljen trup sa redom okruglih prozora nestvarno se belasao kraj obližnjeg ribnjaka tog ledenog decembarskog jutra, i da iz ove nemani nije iskoračio naš domaćin, možda bismo zaista pomislili da nas čeka „bliski susret treće vrste“, ili da smo se zatekli usred invazije vanzemaljaca na mirno, idilično mestašce tridesetak kilometara udaljeno od Beograda.

Mnogo šta smo, doduše, čuli o Milenku Milinkoviću, inženjeru elektrotehnike, inovatoru, ekologu, privredniku i graditelju, upozoreni smo i da nas na njegovom imanju očekuje nešto nesvakidašnje, ali ogromna hala od ferocementa, jedno od zdanja kojima je otvorio novu stranicu u istoriji srpskog i svetskog neimarstva, nadmašila je sva naša očekivanja.

Još više nas je zaprepastio objekat koji smo ugledali malo dalje: solarna kuća, sa zadnje strane potpuno ukopana u zemlju i prekrivena kamenjem i travom, s prednje sva u staklu i svetlosti.

Za primer svetu

(/slika2)Kuću, kojom se pročuo daleko izvan granica zemlje, Milinković je u celosti sam smislio, projektovao i izgradio, za sopstveni užitak, ali i za primer svetu.

Odmah da kažemo: dok su ferocementne hale, sagrađene od velikih ploča koje pri postavljanju naležu na pokretnu čeličnu konstrukciju u vidu spojenih lukova, namenjene serijskoj proizvodnji, Milinkovićeva solarna kuća, takođe napravljena od ferocementnih elemenata, ali specijalno livenih, zasad je jedna i jedinstvena.

– Ona je, pre svega, ostvarenje mog mladalačkog sna da zgrada bude prilagođena čoveku, a ne obrnuto. A kako sam sa Brankom Lalovićem svojevremeno sarađivao na projektima solarne arhitekture, želeo sam da takva kuća odgovori na tri osnovna zahteva: da maksimalno iskoristi sunčevu energiju, da ima najmanje moguće gubitke toplote i da može da skladišti energiju. Zato sam najveću, staklenu površinu kuće okrenuo prema jugu (po 100 kvadratnih metara prozora i kolektora), dobro je izolovao i zatrpao sa 600 kubika zemlje i kamena, a ceo sistem kruženja energije u objektu spojio sa unutrašnjim bazenom koji (osim, naravno, za rekreaciju) takođe služi kao kolektor – navodi Milinković.

Kuća, napravljena od dve ferocementne sfere, polulopta je prečnika 18 metara, sa dnevnim boravkom površine 220 kvadratnih metara i solarnim bazenom u prizemlju, dve spavaće sobe i kupatilima sa džakuzijem na spratu, i predstavlja ne samo prijatan prizor za oči i udoban prostor za život, već obezbeđuje i najviši stepen energetske efikasnosti. Dok, na primer, standardno građeni stanovi u Beogradu troše iznad 100 kWh (kilovat-časova) toplotne energije po kvadratnom metru godišnje, a „energetski štedljive“ kuće u svetu oko 40 kWh, Milinkovićeva troši svega 15 kWh. Zato i ne čudi što se, pošto je 2001. predstavljena na međunarodnom simpozijumu u Singapuru, našla u žiži interesovanja stručne javnosti, u udžbenicima arhitekture i na stranicama najuglednijih ekoloških časopisa.

Od čamca do sportske hale

(/slika3)Milinković je o svom „sunčanom domu“ dugo maštao, a projekat je razvijan pune tri decenije. Ne bi, međutim, nikad bio ostvaren da preduzimljivi i radoznali elektroinženjer, koji se već uspešno bavio strukom, nije poželeo da proba da li bi ferocement, dotle korišćen samo za pravljenje čamaca (tehnologiju je prvi upotrebio Francuz Lambo 1848. godine – njegova barka se i danas, neoštećena, čuva u jednom muzeju u Francuskoj), mogao da se koristi i za zgrade. Prvu takvu, u obliku kupole, podigao je 1981. godine u jednom vinogradu pored Vukovara gde je u to vreme radio.

Zašto baš ferocement? Zato što je jednostavan (sastoji se od slojeva žičane mreže nalivene cementnim malterom), praktično neuništiv (vek trajanja je 200 godina), lak za obradu, skladištenje i transport, veoma izdržljiv, otporan na vodu, ekstremne temperaturne razlike, snažne vetrove, zemljotrese i jake udare, a veoma jevtin (kvadratni metar takve gradnje košta do 200 evra). Sportske hale, magacini, hladnjače, domovi zdravlja, škole, studentski domovi, restorani i porodične kuće napravljeni od njega bar 20 odsto manje koštaju nego klasično građeni, 50 odsto su niži troškovi grejanja i održavanja, i čak je 200 odsto brža njihova gradnja (hala od 1.000 kvadratnih metara, tvrdi naš sagovornik, postavi se za svega 15 dana!).

A zašto sferni oblik? „Zato što je matematički najoptimalniji, jer s minimalnom površinom zatvara najveću zapreminu, i zato što je najprirodniji“, kaže inž. Milinković. Gde ste, uostalom, u prirodi videli kockaste oblike? Prvi objekti koje je čovek sagradio za svoje stanovanje takođe su bili sfernog oblika, recimo zemunice i igloi.

Iglo u stepi

Na iglo podseća i idejni projekat kuća koje će se, po patentiranoj tehnologiji Kompanije „Milinković“, od istoimenog vlasnika, praviti za uraganska područja Kube, možda i SAD, i za mrazovite stepe Rusije. Posao je tek u najavi, ali ovo malo preduzeće osnovano 1990. već je steklo ugled sarađujući sa Telekomom Srbije, radeći na projektima regionalnih vodovoda, a odskora ušetavši i u graditeljstvo prefabrikovanim ferocementom. U portfoliju firme su dve proizvodne hale, nekoliko stambeno-poslovnih „kupola“, slikarski atelje, vrtni bazen… i, naravno, sad već čuvena solarna kuća porodice Milinković. Uskoro kreće i gradnja sportske hale u Boljevcima a onda, nada se naš sagovornik, i širom zemlje.

– U Srbiji od 1.533 osnovne i srednje škole svega 360 ima salu za fizičko, što znači da većina mladih tog uzrasta nema mogućnosti za redovne sportske aktivnosti. Vlada Srbije usvojila je strategiju Ministarstva sporta i omladine da se ubuduće grade male i jevtinije sale. A od ferocementnih hala, koje mogu poslužiti za košarku, odbojku, rukomet, tenis…, kao i za bazen, nema jevtinijih – objašnjava inž. Milinković.

Oduševljenje sa kojim ovaj znalac mnogih struka i veština govori o planovima za svoj najnoviji izum, ferocementne građevine, gotovo da nam pred očima oslikava budućnost na koju ćemo još dugo čekati: zelenu, čistu planetu, prekrivenu niskim belim osunčanim kupolama. Tom idiličnom prizoru nedostaje još samo cveće – ali Milinković je i o tome mislio. Doskora je na imanju u Boljevcima uzgajao ukrasne suncokrete, toliko uspešno, da ih je izvozio i u Holandiju.

Sa tim je sad gotovo. Zemljište je prepušteno nekom drugom bilju i, naravno, „svemircima“ iz čijeg ždrela svakog dana mali crveni bageri iznose nove ploče od ferocementa.