Treba li da se ponosimo odlivom igrača

Verovatno nam svima zaigra srce što će pored Nemanje Vidića članovi Mančester junajteda biti Zoran Tošić i Adem Ljajić. Nije mala stvar: evropski i svetski prvak, dakle najbolji tim koji trenutno postoji na kugli Zemaljskoj, kupuje naše igrače.

Treba li time da se ponosimo? Treba li da se radujemo zbog odliva naših najdarovitijih igrača?

Propaganda, marketing i ništa više

Nesumnjivo veliki propagandni, pa i marketinški značaj ima prelazak nekog našeg igrača u veliki inostrani klub. Sigurno to najviše znači samim fudbalerima, jer im se širom otvaraju vrata ka neslućenom uzletu u karijeri. Da li će oni tu priliku da iskoriste zavisi od njih, ali i od mnoštva drugih okolnosti. Pored Vidića ime u surovom svetu profesionalizma je stekao i Dejan Stanković (Inter), ali ima i igrača koji se nisu dokazali u slavnim klubovima (Ognjenović u Realu, Ćirić u Barseloni, itd).

Međutim, kakvu korist ima naš fudbal od odlaska najdarovitijih? U oba slučaja, bilo da se proslave, bilo da padnu u zaborav, na gubitku je. U prvom je dobio manje nego što bi mogao, a u drugom je baš mnogo izgubio. Zašto?

Zato što pojedinačni uspeh, i kad je jedan jedini i kad ih je više, ma koliko se mi gordili zbog toga, ne može da nadoknadi gubitke zbog simboličnog učešća naših klubova na međunarodnoj sceni ili epizodnom ulogom reprezentacije. Gde bi, recimo, Crvenoj zvezdi bio kraj da je zadržala Vidića, Stankovića, Žigića, Pantelića, Lukovića, Stojkovića, Dišljenkovića, Jankovića… Ili šta bi bilo s Partizanom da uoči dvoboja s Artmedijom za ulazak u Ligu šampiona nije prodao mozak tima Sašu Ilića? Kakav bi Vojvodina imala tim da nije prodala Kačara, Despotovića, itd? A OFK Beograd kad ne bi na kraju svake sezone izvozio po vagon talenata (Ivanović i njemu slični)?

Nacionalni fudbal je onoliko jak koliko su mu jaki klubovi. Onda su i prvenstva zanimljiva, pa privlače i gledaoce, i sponzore, i stvaraju igrače za reprezentaciju. Engleska, italijanska, španska, nemačka ili francuska liga su, istina, prepune stranaca, ali onaj njihov fudbaler koji se u takvoj konkurenciji probije u prvi tim nema razloga da ima tremu ni kad igra na svetskom prvenstvu.

Opravdanje za izvoz igrača iz naše zemlje je lako da se nađe: nema para! Međutim, zadatak onih koji rukovode, pa i klubovima i savezom, i jeste da nađu rešenja za probleme. Istina, možda danas ne mogu da se primene, možda neće moći ni sutra, ali ako se ne pokuša ni prekosutra onda smo osudili sami sebe na puko statiranje.

Nije bio naš običaj da uzimamo kredite da bismo zadržali asove. Umesto toga dovode se neprovereni igrači i još brže prodaju. Trenerima mesto visi već posle prvog poraza. Da je Mančester junajted tako radio kad god Ferguson nije uspeo, a u prethodnih 20 godina je za to itekako bilo povoda, klub bi se stalno vrteo u vrzinom kolu „stvaranja evropskog Mančestera”. Uzgred, taj klub je 1968. prvi put osvojio Kup evropskih šampiona, posle samo šest godina je ispao iz Prve lige, a prvak Engleske nije bio od 1967. do 1993! Ili Liverpul koji pune dve decenije ne može da osvoji nacionalni šampionat! Ipak, Benitez već godinama kormilari njime. Arsenal tri godine nije ni prvak ni pobednik kupa, ali Vengera niko ne smenjuje.

I mali imaju pravo na svoje interese

Prodaja igrača nije nešto što ne treba da se radi. Međutim, jedno je kad se prodaje igrač koji je već dostigao zenit i dalje ne može više da napreduje, mada još može da igra na vrhunskom nivou. Tako je postupio Juventus prodajući odmah posle trijumfa u Ligi evropskih šampiona 1996. svoje tadašnje zvezde Vijalija i Ravanelija, nekoliko godina kasnije i Zidana. A tek Ajaks!

A mi prodajemo igrače, koji su tek istrčali na igralište (na primer, Tošić je rođen 1987, a Ljajić 1991). I umesto da u inostranstvo odu s obezbeđenim mestom u novom klubu oni tamo tek treba da se izbore da budu prvotimci za šta, i da sve ide kao po loju, mora da se izgubi neko vreme.

Stvari bi, verovatno, bile prilično drugačije da nije menadžera. Praktično, oni određuju sudbinu igrača, a ne klubovi. Iza toga, iz nekih svojih razloga, stoji i sama Fifa, pa menadžerima ne može da se zameri što se bave svojim poslom. To nedvosmisleno nije u korist opšteg razvoja fudbala, a što se mali klubovi i male zemlje libe da istaknu svoje interese i da se bore za njih – niko im nije kriv.

-----------------------------------------------------------

Partizan i niški Radnički

U našoj fudbalskoj istoriji ima dva vrlo poučna primera. Partizan je 1966. igrao u finalu Kupa evropskih šampiona i – prodao pola tog tima. Šoškić, Galić, Jusufi, Kovačević, Vasović i Miladinović su otišli kad su imali između 26 i 29 godina, što je najbolje doba za fudbalere. „Crno-beli” ih nisu zadržali i ne samo što potom do 1976. nisu osvojili nijedan trofej, nego nikada više nisu stvorili ni približno tako jak tim.

Radnički iz Niša je dao sasvim drugačiji primer. Fudbaleri, koji su igrali nekoliko godina zajedno ne ističući se naročitim uspehom u domaćim takmičenjima (Pantelić, Panajotović, Mitošević, Obradović, Antić, Stojiljković, Vojinović, Halilović i ostali) izborili su se za izlazak u Evropu. Dobrom popunom tima igračima iz malih klubova (Bojović, Gavrilović, Simonović, Aleksić, itd) i svog podmlatka Radnički je stigao i do polufinala Kupa Uefe 1982.