Veliki Redford zlatnog Holivuda

I tako – glasi poslednja rečenica u „Velikom Getsbiju” – probijamo se kao brodovi što protiv struje plove, a stalno klizimo natrag, u prošlost.

Tamo, gde je otišao Robert Redford. Da li je sa njegovom smrću zatvoreno poslednje poglavlje zlatnog doba Holivuda? Da, jeste. Kao da je neko tiho zatvorio vrata velikog filmskog studija iznutra i pustio odjavnu špicu. „The end.”

Ljudi umiru svakog dana. Glumci, reditelji, stari lavovi, mlade nade. Neko se predozira, neko padne sa konja, neko prisloni pištolj uz slepoočnicu i opali, a neko ode u snu, dostojanstveno, sa 89 godina na planini koju je pretvorio u svoje filmsko carstvo.

Zlatni dečko Holivuda bio je lik koji je u šezdesetim godinama izgledao kao da ga je nacrtao Bog lično, dok je slušao Boba Dilana i pio burbon. Nije bila to faca koju je Svevišnji izvajao za momka iz Bronksa, kao što je to učinio sa Robertom de Nirom, već lice u koje bi se zatreskale njegove partnerke u prvim kadrovima, pa scenaristi nisu morali da grade dramaturgiju „odavde do večnosti” da bi Meril Strip, Barbra Strajsend, Fej Danavej, Demi Mur, da ne nabrajam, shvatile da je on ne samo nedostižan, nedokučiv, misteriozan već i opasan. Kada bi Kventin Tarantino, taj fan ludaka, psihopata i ljudi koji u jednom kadru pucaju trojici u glavu pisao tužbalicu o Redfordu, rekao bi da je bio opasan na drugačiji način. Opasan jer je bio kul bez truda. Opasan jer je znao da uloge nisu samo takozvani metod glume, znoj i dernjava. Nekad je dovoljno da staneš, pogledaš i svi znaju da je ovaj tip misterija, naročito kad ćuti.

U „Tri Kondorova dana” on je knjiški moljac CIA, beži od njenih operativaca, sumnja, ubija i preživljava, a izgleda kao da je sišao sa naslovnice modnog časopisa.

Svako ko je ikad gledao „Svi predsednikovi ljudi” zna da je Redford bio temelj tog filma, iako nikad nije urlao „pogledaj me”, već je išao s novinarskom beležnicom, tumačeći legendarnog novinara „Vašington posta” Boba Vudvorda u aferi „Votergejt” u tandemu sa Dastinom Hofmanom koji je tumačio istraživačkog kolegu Karla Bernstina. Dok je Hofman naložen i histeričan, Redford je ledeno hladan, onaj koji će politički sahraniti Ričarda Niksona. Nije odlepio da bi ga svet gledao i rekao mu, momče, ti si tvorac političkih trilera sedamdesetih godina, u epohi američke paranoje kao posledice kraja rata u Vijetnamu, naftne krize i Votergejta. Samo je sklopio beležnicu i otišao. Ponekad se pitam da li je Bob Vudvord, ikona američkog liberalnog novinarstva, u kasnijem životu sve vreme glumio Redforda, ali jedno je sigurno. Svakako je želeo da bude Robert Redford. Još od kada je napravio revoluciju sa svojim pobratimom po glumi, izgledu i talentu, Polom Njumenom u antivesternu „Buč Kasidi i Sandens Kid”. Priča se da je veliki Džek Lemon bio prvi kandidat za Sandens Kida, ali Džek nije umeo da jaše konja. Verovatno se plašio da se ne strmekne sa mustanga.

Opet se Njumen i Redford spajaju u „Žaoki”, komediji iz vremena velike depresije o dvojici prevaranata koji preveslaju i mafioze i korumpirane pandure, ali to ne čine kao što danas čine Džordž Kluni, Bred Pit i Met Dejmon, kao nalickani roboti prestilizovanog Holivuda, već prave hudinijevsku predstavu tako da poželite da im pozajmite poslednju paru, iako znate da će odlepršati i napraviti vas neopevanom budalom.

Naravno da „Žaoka” donosi Oskare za sve osim za Redforda i Njumena. Dok su se klimoglavci iz Američke akademije za film setili da će Njumen otići u večna lovišta bez Oskara za glavnu mušku ulogu, pa su mu je dali za verovatno najgluplju ulogu koju je odigrao, u filmu „Boja novca”, gde mu asistira Tom Kruz, sa Redfordom nisu želeli da isprave jednu od najvećih nepravdi u istoriji svetske kinematografije.

Zašto? Redford je bio previše stvaran. A Oskari vole „veliki povratak”, „neočekivano otkriće”, „transformaciju”. Ili takozvano preglumljavanje.

Redford, međutim, nije nikada igrao tu igru. Nije glumio da bi dokazao da zna da glumi. On je jednostavno bio hodajući mit za života. Kao Keri Grant. Kao Ričard Barton. Kao Piter O’Tul. Kao Bert Rejnolds. Kao Džejms Kan. Kao Harison Ford. I, konačno, kao Tom Kruz. Takvi momci ne dobijaju Oskare, jer su, pa makar i malecki Kruz, ipak nešto viši od pozlaćene statuete. Kao što su to snegovi Kilimandžara.

Stvar je, zapravo, krajnje jednostavna. Redford nije pokušavao da osvoji pažnju, imao je previše. Ušao bi u kadar, izgovorio jednu rečenicu i odmah ukrao film. Bez oskarovske megalomanije.

To znači da je bio glumac stare škole. Nije morao da plače da biste osetili tugu. Nije morao da se transformiše u lik, jer bi se lik pretvarao u njega, Roberta Redforda! Oskar se ne daje onima koji jesu legenda, nego onima koji glume legendu.

Redford se nije maskirao u bolest, u siromaštvo, u istorijske figure sa govornim manama. Nije se morao zgaditi sebi da bi se svideo drugima. Bio je previše dostojanstven za to. On je bio Sandens Kid, on je bio Vudvord. On je bio Džej Getsbi, i to bolji nego svi ostali pokušaji Getsbija zajedno.

Ta grupa poluslepih, politički korektnih birokrata iz akademije nije znala šta da radi s njim. Zato su Oskare davali ljudima koji poružne za ulogu, ugoje se 30 kila ili padaju u trans dok pokušavaju da glume ludilo. A Redford? On je bio uloga. On je bio prokleti film. Keri Grant je jednom rekao: „Svi žele da budu ja.” Redford nije to govorio, jer je to znao.

Zaronimo zato u srce mraka, u najprljaviju istinu o Holivudu. O tome kako je Robert de Niro dobijao Oskare za velike uloge, dok je Redford stajao sa strane, suvereno gledajući kako cirkus guta pozlaćene laži. Govorim o dvojici giganata. O prenagrađivanom Danijel Dej Luisu ili Ejdrijenu Brodiju ne želim da trošim hartiju. Ko će ih se uopšte sećati?

De Niro je uzeo Oskara za „Razjarenog bika”. Ugojio se ko mečka i premlatio par tipova u ringu. Sve ono što akademija voli. Transformacija, patnja, nasilje, monolozi! Ali, De Niro je morao da bude nagrađen za „Lovac na jelene”, kao što mora jednom da se umre. Ne zato što je igrao ruski rulet sa vijetkongovcima i ludim Kristoferom Vokenom, već zato što je znao da briljantna Meril Strip, draga njegovog najboljeg ortaka, nikada neće biti njegova. Zalud prskanje lobanja, krvi do kolena i vijetnamska džungla, zalud zvuk helikoptera. U jednom od najvećih filmova, De Niro, zelena beretka, pretvara se u Džeja Getsbija, najsloženijeg lika američke književnosti.

Zato, udarimo pravo u glavu, u dva Getsbija i dva tumačenja. U dva lica američkog sna. Koji, uzgred, nikad neće doći.

Jedan je Robert Redford iz 1974. godine, drugi je Leonardo Dikaprio, 2013. godine. Ko je stvarno Veliki Getsbi?

Redfordov ne mora da vam kaže da je misteriozan, jer to osećate kad se pojavi u belom smokingu. On ulazi na žurku kao definicija harizme, hladnoće, tuge i kontrole, kao antipod dekadenciji, džezu, površnim ženama i idiotskim mužjacima. Redford ne pokušava da ubedi gledaoca da je bogat. To osećate čim ga vidite u besprekornom belom odelu. I ta tuga u očima? Ne glumi je, jer Redford jeste nosilac iskonske tuge prvog stepena. Bora Čorba bi to opisao kao – ravnodušan prema plaču.

Getsbi je u Redfordovoj verziji čovek koji nikad neće dobiti ono što hoće i zna to, ali se ne predaje. Ne zato što je glup ili slepo zaljubljen, ne zato što je nezamislivo bogat, već zato što podsvesno želi da se vrati tamo gde je oduvek bio. Siromašan, nesrećan i odavno mrtav. Pucanj je usledio mnogo kasnije. Redford glumi kao da je uklet i zato tako snažno udara u pleksus. On pristaje na igru, ali zna da je kraj već napisan: postaće mlad, bogat i nesrećan leš, dok je u daljini svetleo zeleni svetionik i lebdela Dejzina senka.

A Dikaprio? Igra Getsbija kao da je upao na žurku Kanje Vesta. Treba mu zaista dati kongresnu medalju časti, jer je pokušao da postane Getsbi. Ili je želeo da postane Robert Redford i konačno postane mit? U suštini, dođe mu na isto. Džabe je krečio. Njegov Getsbi je previše očigledan paćenik.

Redfordova verzija je tragedija sa duplim viskijem. Getsbi koga je Ficdžerald zamislio pre nego što je napunio čašu i rekao: „S....e, ništa se od ovoga neće dobro završiti.

I konačno su mu dali Oskara, ali za režiju. Za dramu „Obični ljudi”. Verovatno su razmišljali: „Burazeru, uzmi ovo jer znamo da si preveliki da bismo te ignorisali.”

Sada je Redford mrtav. I odjednom su se svi sjatili da kažu kako je bio pravi filmski titan, ikona, jedinstveni glas Holivuda. Možda mu i stave Oskara na sanduk, da bude sarkastično svečano.

Zato je Redford znao kada treba da se skloni iz kadra i stane iza kamere. Potom je napravio Sandens festival za autore nezavisnih filmova. Bez njega ne bi bilo „Uličnih pasa” i „Petparačkih priča”. Ne bi bilo Kventina Tarantina. Redford je otvorio vrata takvim čudacima da dođu i kažu: „E, sad ćete da gledate moje ludilo.” Bez Redforda, Kventin bi još prodavao video-kasete u nekoj propaloj radnji u Los Anđelesu.

Bio je idealista u svetu koji je otišao u tri lepe. I jedini koji je mogao da oživi Džeja Getsbija. I da ponovo umre!