Rad ministarstava pod lupom

„Nisam, Đuro, zadovoljan angažmanom ljudi u vladi i to ću Vam sada reći u lice. Ne moram da Vam govorim da ja znam koliko Vam ljudi provode vremena u vladi. To je sramota. To je sve što imam da Vam kažem.”

Ovim rečima, upućenim predsedniku vlade i članovima kabineta, predsednik Srbije nedavno je podsetio javnost na jedno od ključnih pitanja našeg političkog života – pitanje odgovornosti i efikasnosti državne uprave. Njegova poruka nije bila puka kritika, već signal da se od ministara očekuje nova radna kultura: više vremena u institucijama, više izlazaka na teren i, što je najvažnije, merljivi rezultati koji su vidljivi građanima.

Državna uprava su nauka, praksa, veština, umetnost i zanat. A reč ministar potiče od latinskog „minister” i znači „sluga”. U svojoj izvornoj suštini, ministri nisu gospodari, već „sluge napretka” – oni koji su dužni da javni interes stave ispred ličnih ambicija. Setimo se Nušića koji je duhovito zapisao da „talenat bez protekcije ostaje u senci, a protekcija i bez talenta stiže do ministarske fotelje” – i ta misao je, evo, i posle više od jednog veka živa. Stoga bi rad ministara trebalo meriti po tome šta su učinili da građani žive bolje, da privreda ima stabilnije uslove i da država postane efikasniji servis. Upravo zato je merenje rada ministara ujedno i pitanje dobrobiti građana, a posebno u situaciji kada opozicija i tajni pokreti blokadera ne nude alternativu programu vlasti.

Država koja usvaja zakone, ali zatim ne analizira efekte njihove primene, ili ne obezbeđuje njihovu doslednu primenu, ne koristi svoje pune kapacitete. Kako to da nam se često i dalje događa da kandidati za dekana fakulteta ili za direktora zdravstvene ustanove, na primer, budu lica koje nemaju elementarna znanja iz oblasti upravljanja, ekonomije ili, prava, na primer? Da li postoji veza između naučnih radova u državnim institutima i potreba države i privrede? Zašto bar ne završe kurseve, da se osposobe za rukovođenje? Zato je merenje učinka funkcionera u državnoj upravi i njihovih timova političko sredstvo prvog reda.

Iskustva drugih zemalja pokazuju da se traga za rešenjima, ali da i kod njih ima lutanja. U Sjedinjenim Američkim Državama federalne agencije i dalje koriste pokazatelje učinka (performance indicators) – uz reforme koje zahtevaju da „sjajne ocene” budu realne, a da zaposleni koji ne ostvaruju rezultate budu predmet korektivnih mera. Tim predsednika Trampa je nedavno naložio da se identifikuju službenici čije su ocene niže od „potpuno uspešnih” (fully successful) u protekle tri godine. Američka Kancelarija za efikasnost vlade nastavlja sa radom i po odlasku Ilona Maska sa njenog čela. U Velikoj Britaniji su ministri dugo bili obavezani na sporazume o javnim uslugama (Public Service Agreements), sa jasno definisanim ciljevima i javnim izveštajima. Iako je taj model ukinut 2010. godine, danas postoje resorni planovi rada (Single Departmental Plans), koji nisu jednako obavezujući, ali i dalje služe kao instrument praćenja učinka. U Skandinaviji ministarstva jednom godišnje podnose transparentne izveštaje, Estonija u realnom vremenu prati digitalizaciju usluga i trajanje procedura, dok Novi Zeland primenjuje budžet dobrobiti (Wellbeing Budget), kojim se efekti mera mere kroz uticaj na kvalitet života građana. Ovi modeli nisu idealni, ali su na tragu boljih rešenja.

U Srbiji postoje i primeri koji pokazuju da je moguće unaprediti upravu. Republički geodetski zavod, nekada simbol sporosti i birokratije, poslednjih godina je ubrzao rad zahvaljujući boljem rukovođenju i unapređenim propisima. Slično tome, regionalna konferencija o Zakonu o opštem upravnom postupku, koju je, pod pokroviteljstvom Narodne skupštine, u Privrednoj komori Srbije organizovala beogradska Evrosfera, pokazala je kako dobre, tako i neke loše strane važećeg zakonskog teksta, kao i probleme u primeni. Stručnjaci iz zemalja bivše Jugoslavije koji su došli na konferenciju ukazali su da i u njihovim sredinama postoje problemi u upravnim postupcima koji su prouzrokovani lošim rešenjima u zakonima. Raniji sazivi resornog Ministarstva državne uprave nažalost nisu imali sluha da oforme stručnu grupu da razmotri predloge za poboljšanje i zauzme stav. Možda su čekali da im predsednik Srbije lično naredi da rade svoj posao. Takvih primera ima...

Nije sve do prof. Đure i nivoa njegove veštine upravljanja, nešto je i do imenovanih kadrova. U kadrovskoj politici je, stoga, važno da se oformi jedinstvena baza kadrova u državnoj upravi da bi se kriterijumi posla doveli u ravnotežu sa kapacitetima pojedinaca. Jedinstveni portal kadrova, sa njihovim planovima i tromesečnim izveštajima, unapredio bi poverenje javnosti i promovisao bi kulturu odgovornosti. Tako bi se konačno smanjili slučajevi loše prakse.

Poziv na odgovornost ne sme da se zaustavi na ministrima: trebalo bi da se proširi i na državne sekretare, pomoćnike, sekretare ministarstava i savetnike, čiji rad je manje vidljiv, ali suštinski važan. U lancu upravljanja ne bi trebalo da bude nedodirljivih.

Zaključak je jasan: signal predsednika Srbije, koji ima ubedljivo najveće poverenje građana, pokazao je da se od ministara očekuje više znanja, nova kultura rada i veća disciplina. Ali jedna poruka nije dovoljna. Srbiji je potrebna baza kadrova koji mogu da obavljaju složene poslove u državnoj upravi i mehanizmi za sistematsko praćenje učinka već imenovanih, merenje rezultata i institucionalizacija pravila odgovornosti. Tako bi javna uprava postepeno postajala efikasniji servis u službi građana.

*Stručnjak za menadžment državne uprave