Snaga naše muzike je u otvorenom srcu

Ivan Kovačević, koji već godinama živi u Barseloni, u grupi Barselona Džipsi Balkan orkestra je od samih početaka. Muzikom je počeo da se bavi kroz rokenrol, rokabili, R&B još u Beogradu početkom devedesetih, a danas je kontrabasista ove neobične muzičke senzacije. On je jedini Srbin u orkestru i čovek koji će se zajedno sa kolegama pokloniti beogradskoj publici 17. oktobra na koncertu u Sava Centru.

Barselona Džipsi Balkan Orkestar (BGKO) je bend koji je nastao 2012. godine u Barseloni. Poznati su različitim žanrovima, uključujući klezmer muziku, džez manuš i romsku muziku. BGKO takođe svira muziku sa prostora Istočne Evrope i crpi inspiraciju iz muzike Južne Amerike, Španije i Bliskog istoka. Sadašnji članovi BGKO-a su pevačica Sandra Sangijao i nju prate Matija Široza na harmonici, Žulijen Šantal na gitari, Stelios Togijas na perkusijama, Ivan Kovačević na kontrbasu, Danijel Karbonel na klarinetu i Aleksandar Sora na violini. BGKO uključuje i rotirajuće „nomadske” muzičare.

Ivan, u razgovoru za Politiku onlajn, govori o nežnim emocijama kojima je svaki nastup prepleten, kao i životu u dalekoj Španiji. 

Kako izgleda siže života u Španiji, kako se snalazite kao muzičar u tom okruženju i ambijentu?

Mnogo je godina prošlo, usponi i padovi i sve ono što život u svetu muzike i  predstavlja. Ali, ono što je meni najvažnije sam dobio od Barselone. A to su umetnici sa kojima sam se godinama okružio, neprekidno stvaralaštvo i kroz putovanja prilika da plodove istog podelim sa celim svetom. Španija mi je pružila udoban život, na granici između istoka i zapada u načinu života i to je sve što mi je bilo potrebno.

Šta je ono najlepše što su Vam doneli muzika i nastupi?

Veza sa publikom, definitivno. Energija koja se stvara na koncertima je neponovljiva, jedinstvena. Mi smo analogna generacija, meni je potreban kontakt sa ljudima, njihova toplina i njihova emocija.

Kako se pripremate pred svaki nastup?

Sve zavisi od nastupa. Ako vreme dozvoljava, usviravanje je dobar način da se izolujem od svega i posvetim vreme kontaktu sa instrumentom. Na taj način dolazi neki mir, sigurnost i spremnost da se na bini posvetim onome što je najvažnije. Duge šetnje, pogotovo u nepoznatim gradovima pre koncerta su takođe jedan od načina da se fokusiram i psihički pripremim za nastup.

Šta očekujete od koncerta u Beogradu?

Jedna noć, muzički unikat, za dušu... slogan koji bi trebao da opiše ono što spremamo i što očekujemo. Koncert koji će se desiti to veče neće se nikada ponoviti. Spoj muzičara kao što su svetsko ime virtuozne violine Roby Lakatoš, cimbalista koji je modernizovao tradicionalnu muziku u rodnoj mu slovačkoj, L'ubomir Gašpar, dragulj srpske tradicionalne muzike Danica Krstić i mi... Jednom svi na bini Sava Centra....Da emocije pršte i da publika svetu pokaže da je ovo ipak Balkan.

Kako ste se upoznali sa muzičarima sa kojima danas delite scenu?

Barselona je grad koja privlači umetnike iz celog sveta zbog svoje lepote i otvorenosti. Upoznavali smo se godinama, bend se menjao, živi svoj život a mi ga samo usmeravamo onako kako najbolje znamo. Prošli su kroz njega razni muzičari i svaki je ostavio neki trag, neko sećanje i neku energiju.

Koje su sličnosti između Španije i Balkana, a koje ključne razlike?

Španija je velika zemlja i nosi u sebi narode različitih kultura i tradicija. Ono što ih vezuje je upravo ono što je sličnost sa Balkanom a to je potreba da svoje emocije kanališu kroz ljudsku bliskost, kroz pesmu i igru. Ključne razlike koje sam ja video je što je njihova sloboda i otvaranje počela u istorijskom momentu kada se na Balkanu dešavalo upravo obrnuto. Zatvaranje, mržnja, tuga, bol...To ostavlja tragove u svakodnevnom životu i odnosu prema svetu koji te okružuje.

Kako ste u bendu spojili te obrise više različitih mentaliteta?

Otvorenog srca... To je naša snaga, ono što nas izdvaja. U startu smo shvatili da ona leži u muzičkoj, geografskoj i kulturnoj različitosti svih članova benda. To je izvor sa koga crpimo snagu, odakle dolazi naša inspiracija i valja za neiscrpnim radom da izvučemo najbolje iz sebe. A na svetu je da tu emociju oseti i da makar na momenat podignemo srušene mostove, zaboravimo na granice, zastave i himne. Pa, kao što i naša pesma kaže: neka pukne puška...