Veliki po tuđem imetku

Poučeni primerom zapadnih industrijalaca i bankara, koji su pred krizom zatražili i dobili pomoć države, i naše gazde su rešile da podsete državu da je dužna da im pomogne u časovima nevolje. Za sada se o paketu pomoći raspravlja samo među najmoćnijima, a javnost će biti obaveštena kada za to dođe vreme. Kako to da je država spremna da pomogne bogatima, aline i siromašnima ili onima koji će to tek da postanu – retko se pitamo. Još ređe je pitanje zašto se pomoć traži od države kada su za nju otimači generacijskog rada Srbije – od Miškovića, Kostića, Đunića, Vlahovića govorili da je država nepotreban i loš upravljač. Ili će vlada da plati ili će otpuštanja početi, tako će Mišković koji je zavladao na tržištu od osam miliona ljudi sa svojih dvadeset hiljada zaposlenih nastaviti da ucenjuje državu. Kao da su i on i svi novi gospodari Srbije počeli od nule i na zelenim livadama sagradili fabrike, probili puteve, uveli struju u svako selo, izgradili gradove i tek onda u njima počeli da prodaju svoju robu. Kao da su nešto stvorili, ovi ljudi, veliki samo po tuđem imetku kojeg su se dočepali, i još veći po pohlepi, koja ih je učinila moralnim patuljcima i ekonomskim džinovima, ucenjivaće Srbiju, bedno plaćenim, uplašenim, iznurenim radnicima preostalim od poslednjeg otpuštanja.

Srpska privatizacija samo je jedan od izraza za otmicu, pa tako i Mišković (njega uzimam kao primer, jer je najveći, ali nipošto jedini) kome ako stvari krenu loše – uzeće za taoce baš one koje je već oteo, one koji su bez zaštite, svoje radnike. Ako ne dobije još novca kojim će konsolidovati imperiju čija je veličina apsolutno neodrživa u stopostotnom vlasništvu jedne porodice i čija veličina i raznorodnost mogu biti objašnjene samo patološkom pohlepom, a nikako ekonomijom, ako mu država, dakle, ne plati da sačuva sve što je do sada po bezobrazno niskim cenama oteo od te iste države, on će otpustiti radnike. Vladajući političari će sa mnogo elana ponavljati da će pomoći zbog čuvanja zaposlenih i još će reći, kao da u to veruju, da će zauzvrat država postati deoničar. I baš tada će se sa tragovima besa podići naočari najbogatijeg, najpohlepnijeg i najzaduženijeg Srbina. Zar će svoje da proda po istoj ceni za koje je kupovao tuđe, zar po tržišnim uslovima, u kojima njegova prezadužena i prevelika imperija vredi sve manje, iako mnogo puta više nego što je plaćena. Da je Delta stvarana po tržišnim uslovima i bez prisustva vlasti ne bi se protezala ni na lanac hamburgerija, a kamoli na čitavu maloprodaju Srbije. Važniji sam ja od države, pomisliće vlasnik Delte i jedini takmac Borisa Tadića za apsolutnu vlast i pre nego što se odluči koliko procenata će dopustiti da postane državno, uradiće procenu vrednosti svoje poljuljane imperije. Sumnjam da će nas procenjena vrednost iznenaditi i da će pomognuta preduzeća u krizi vredeti više ili isto kao pre krize. Ovo o čemu pišem se priprema, kada će biti objavljeno ne znam, voleo bih da ovakvim tekstovima i gnevom opljačkane nacije bude sprečeno, ali bojim se da će se ulaganje u političare na vlasti opet isplatiti. Ostaje mi da Vam poželim srećne praznike i da vam poklonim dve reči koje će neko tumačiti kao pretnju, neko kao želju, neko kao kaznu, neko kao nadu, a ja ih vidim kao obećanje: revizija privatizacije.