Beograd je niskobudžetni Njujork

Momo Kapor (Sarajevo, 1937), autor je više od četrdeset knjiga: romana, pripovedaka, drama, putopisne, autobiografske i esejističke proze. Srpska književna zadruga, u stotom, jubilarnom „Kolu”, objavila je njegov novi roman „Ispovesti”, koji je već doživeo dva izdanja. Uoči Nove godine, u beogradskom hotelu „Kontinental”, otvorena je izložba slika Moma Kapora i predstavljene su dve njegove monografije, jedna na više od četiri stotine strana, čiji je autor sam slikar, i jedna crteža u kojoj je četrdeset „ljubavnih otisaka”. Izdavač obe monografije, kao i kalendara sa Kaporovim crtežima je izdavačka kuća „Zagorac”.

Na samom kraju minule godine stigla je i vest da je Kapor prvi dobitnik novoustanovljene nagrade „Dejan Medaković”, koju dodeljuje novosadska izdavačka kuća „Prometej” za memoarsku književnost.

Šta piscu, na vrhuncu karijere, znače nagrade?

Za Novu godinu, na Mećavniku, kod Kusturice, jedna dama, astrolog, izračunala je da se nalazim u zenitu planete Jupiter i da za mene nailazi najbolji period. U tom smislu je i ova nagrada, koja je obogatila broj književnih nagrada u Srbiji, a on je, zna se, najveći na svetu – svakog dana po jedna ili više književnih nagrada. Te nagrade se obično dodeljuju u kožnim portfeljima, sličnim onima u kojima su vinske karte. Jedino im nedostaje novac.

Da budem precizniji: da li neke nagrade više znače piscima ili izdavačima?

Ne znam šta znači nagrada za izdavača, ali za mene je ovo priznanje da se nalazim na evropskom putu, jer je moj pokojni prijatelj Dejan bio jedan od najvećih evropejaca u Srbiji, što mu nije smetalo da bude i rasan nacionalista.

Nagradu „Dejan Medaković” dobili ste za memoarsku književnost, a Vi „Ispovesti” nazivate autobiografskim romanom. Žanrovske podele, očigledno, više ne postoje, sve može biti sve?

Kako se više niko ne ispoveda u crkvi, niti ide kod psihijatra na kauč, i kako niko nema vremena da sluša o vašem životu, piscu ostaje jedino da sedne i da sam napiše o onome šta mu se događalo. Izabrao sam spoj romanesknog, esejističkog i ispovednog i spojio ga sa dokumentima. Možda je to draž ove knjige koja se čita kao pikarski roman.

Kakve Vas uspomene vezuju za Dejana Medakovića?

To je bio čovek Srednje Evrope, živa enciklopedija, neka vrsta hodajućeg interneta, znao je sve o Habzburškoj monarhiji, Kafki, Šenbergu, Gustavu Klimtu, Muzilu, Frojdu i ostalima koji čine suštinu Srednje Evrope. U isto vreme bavio se strasno i našim barokom koji je seljačka varijanta pravog evropskog baroka. Bio je i pravi hedonista, čovek koji je umeo da uživa, znao je sve o vinima, hrani i muzici. Jednostavno, predstavnik stare garde koju nećemo skoro videti u ovim krajevima.

Ima, u stvaralačkom postupku, sličnosti između Vaše ispovedne knjige i memoarske proze Dejana Medakovića. To su knjige koje ostavljaju trag i osvetljavaju epohe u kojima ste živeli?

Dejan, kao potomak stare patricijske, srpske porodice u Hrvatskoj, proveo je detinjstvo ozračen Habzburškom monarhijom, kao i ja u Sarajevu, gde su se austrijska arhitektura i stil života mešali sa lelekom imama sa minareta i starim pesmama sefardskih Jevreja. To mi je omogućilo široko shvatanje sveta u kome sam se rodio. Malo je, naime, Amerikanaca koji su ikada ušli u neku džamiju i muslimana koji su slušali Bahove fuge u katedrali.

U drugom izdanju „Ispovesti” dodali ste stotinak strana, o ličnostima koje ste zaboravili u prvom?

U žaru pisanja zaboravio sam, na primer, režisera Boru Draškovića koji je režirao moju prvu dramu i sa kojim sam odrastao, potom divnog prijatelja Italijana, režisera Marija Fanelija, zatim Arsena Dedića, Igora Mandića...

Hoće li biti trećeg izdanja, ko bi sve tu mogao da se nađe?

Mogao bih do smrti da dodajem one koji nisu ušli u knjigu, ali to bi onda bilo nešto slično telefonskom imeniku, suviše debelo, a ja volim kratke romane.

Lena, glavna junakinja romana, pripada „generaciji bez pasoša”. Kada će naša deca slobodno putovati kao što smo mi putovali, koliko smo daleko od takozvane „šengenske vize”?

Mislim da nikada nismo bili dalje, jer ove ucene nemaju kraja: kada izručimo Ratka Mladića, tražiće nam Gavrila Principa i tako unedogled. Ako je neko kriv za hendikep naše dece, onda je to, svakako, Evropa, baš kao što je nekada za bedu, siromaštvo i blokadu bio kriv Informbiro. Greh ide na njihovu dušu.

Jedno poglavlje u romanu posvećeno je Radovanu Karadžiću. Rekli ste da zbog toga ne očekujete medijsku pažnju i nagrade, a desilo se i jedno i drugo?

Kada je odlazio u Hag, moj prijatelj Radovan Karadžić je tražio da ponese tri knjige, jedna od njih su „Ispovesti”. I čitaoci su poželeli, kao i on u Ševeningenu, da se u svojim malim kućnim zatvorima nađu u društvu moje knjige.

Pored Vaših, u Ševeningenu ima i knjiga Dobrice Ćosića i Matije Bećkovića?

Budući da naši ljudi zatvoreni u Hagu nemaju šta da čitaju sem sudskih spisa (a oni su dosadni), po advokatu Aleksandru Lazareviću poslao sam im neke knjige. Dobrica i Matija su se odazvali mojoj molbi i dali svoje knjige. To je velika uteha za zatočene kojima ostaje samo maternji jezik.

Bili ste, kao reporter, u poslednjem ratu. U tom ratu, s mnogo antičkih tragedija, doživeli ste, kako ste jednom rekli, katarzu?

Rat ni za koga nije dobar, sem za pisce, naravno, ako ostanu živi. Ja jesam. Pričalo se da me metak neće. Mi Kapori, inače, umiremo uglavnom od srca ili od metka, napisao sam jedanput. Najbolji od nas, od metka u srce.

Da se vratimo Leni: dok ste pisali roman, zaljubljivali ste se u svoju junakinju? A kada ste bili u dilemi kako da ga završite, presekla je Vaša supruga Ljiljana koja je rekla: Lena ne postoji, ona je fikcija?

Ako ona tako kaže, onda je stvarno fikcija. Poznato je staro muško pravilo da ni na samrtnom času ne treba ženi priznati najlepše tajne, a pisci od toga prave romane.

Slike izložene u beogradskom hotelu „Kontinental” posvećene su glavnom gradu. Iako ste proputovali celi svet, uvek ste se vraćali Beogradu?

A gde bih drugo? Postoji samo jedan grad u kome bih živeo kada bi me izbacili iz Beograda – to je Njujork. Beograd je niskobudžetni Njujork.

U monografiji „Momo” pišete sami o svom slikarstvu. Neobično, ali ko može bolje da tumači delo od samog autora?

To je tražio od mene moj izdavač Dušan Zagorac, jedan od poslednjih entuzijasta u ovom gradu, koji je sam finansirao ovu luksuznu knjigu u kojoj su mnoge moje slike, najzad, dobile krov nad glavom, odnosno korice.

Objavili ste i monografiju „Četrdeset ljubavnih otisaka”. I od ljubavi, na kraju, ostaju samo otisci?

Zagorac je, takođe, objavio i mapu grafika od četrdeset ljubavnih otisaka. koja je, na neki način, rezime moje crtačke umetnosti, u kojoj i nisam tako loš.