Na današnji dan, 25. septembra 1972. godine, Norveška je dobila priliku da pridruži internacionalnoj organizaciji, Evropskoj zajednici, budućoj Evropskoj uniji. Mada su svi njeni susedi pristupili ili je trebalo to uskoro da učine, većina norveškog stanovništva je, kako će pokazati rezultati referenduma, odbila tu ponudu.

Iako je geografski, kulturno i ekonomski duboko povezana sa evropskim kontinentom, razlog za odbijanje članstva leži u specifičnom odnosu koji Norvežani imaju prema suverenitetu, prirodnim resursima i demokratskom odlučivanju, piše Indeks.

Norveška je dva puta – 1972. i 1994. godine – održala referendume o ulasku u EU i oba puta se većina građana izjasnila - protiv. Argumenti su se mahom vrteli oko zaštite nacionalne nezavisnosti i kontrole nad prirodnim bogatstvima, pre svega naftom i ribnim potencijalom.

Norvežani su smatrali da bi ulazak u EU značio prenos donošenja ključnih odluka u Brisel, a time i gubitak kontrole nad sopstvenom ekonomijom i prirodnim blagom koje je temelj njihovog blagostanja. Stanovnici ove skandinavske zemlje visoko vrednuju svoj socijalni model i način na koji država upravlja prihodima od nafte kroz tzv. Naftni fond, jedan od najvećih državnih investicionih fondova na svetu. Strah da bi članstvo u EU ugrozilo tu kontrolu i otvorilo prostor za veći spoljašnji pritisak – bio je snažan argument protiv ulaska.

Zbog svega toga, Norveška je pronašla „srednje rešenje” – integrisana je u evropsku ekonomiju, ali ostaje politički van EU. Taj status joj omogućava da očuva samostalnost, a istovremeno uživa benefite zajedničkog tržišta.

Članica Šengena i NATO

Norveška je članica Evropskog ekonomskog prostora (EEA) i Šengenskog sporazuma, što znači da učestvuje u jedinstvenom evropskom tržištu, da ima slobodan protok ljudi, roba, kapitala i usluga, ali bez formalnog članstva. Na taj način koristi ekonomske pogodnosti integracije, dok istovremeno zadržava političku autonomiju.

Ova pozicija Norveške, međutim, ima i svoju cenu: zemlja mora da prihvata veliki deo evropskih propisa da bi učestvovala u zajedničkom tržištu, a da pri tome nema pravo glasa u njihovom donošenju.
Iako Norveška nije članica Evropske unije, sarađuje sa EU kroz zajedničke bezbednosne i odbrambene inicijative. To znači da učestvuje u pojedinim misijama i operacijama koje EU organizuje širom sveta – na primer, u misijama nadzora mora ili mirovnim operacijama. Ta saradnja je fleksibilna i projektna, ali nije formalno članstvo u okviru Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike EU.

Norveška je članica NATO još od njegovog osnivanja 1949. godine i to je temelj njene bezbednosne i odbrambene politike. Kao severnoatlantska zemlja koja deli granicu s Rusijom i ima strateški važan izlaz na Arktik, Norveška u Alijansi ima veliku ulogu. Aktivno učestvuje u zajedničkim vojnim vežbama, misijama i operacijama, a njene oružane snage su usklađene sa NATO standardima. NATO garantuje Norveškoj kolektivnu odbranu, što je za zemlju od ogromnog značaja, imajući u vidu njen relativno mali broj stanovnika i vojnika.

Početak 20. veka

Norveška se 1905. godine izborila za nezavisnost od Švedske, nakon decenija napetosti između dve države. Početkom 20. veka država se posvetila razvoju ekonomije i diplomatije, kako bi postala konkurentna u evropskoj politici. Takva politika je zastala u vreme svetskih ratova, posebno tokom Drugog svetskog rata, kada je okupirana.

Nakon rata, Norveška se brzo priključila NATO paktu kako bi se obezbedila od budućih invazija.

Norveška je u to vreme gradila puno bolnica i škola i radila na smanjenju siromaštva u zemlji. Domaći političari nastavili su da razvijaju ekonomiju uz velik naglasak na aktivnosti vezane za istraživanje, obrazovanje, inovacije, informacione tehnologije, finansijski sektor visokog nivoa, konsalting i sve ono što je zasnovano na informacijama, stručnosti i intelektualnim uslugama, koje su u Norveškoj tesno povezane sa prirodnim bogatstvima zemlje.

Dok su nafta, gas i ribarstvo primarni izvori bogatstva, znanje i tehnologija omogućavaju njihovu efikasnu i održivu upotrebu. Norveški istraživački instituti i univerziteti ulažu mnogo u razvoj novih metoda za eksploataciju energije, tehnologije za zaštitu životne sredine, kao i u IT rešenja koja prate energetsku tranziciju ka obnovljivim izvorima.

Norveška je i globalni lider u razvoju pomorske tehnologije, digitalnih rešenja i inovacija u sektoru obnovljive energije, naročito kada je reč o vetroparkovima na moru.

Nafta, razvoj i EZ ’70-ih

U morima koja okružuju Norvešku, nafta je otkrivena1969. godine. Za zemlju čija se ekonomija temeljila na ribarstvu, pronalazak nafte simbolizovao je početak razvoja države kao industrijske sile. Do 1972. godine pokrenut je niz projekata koje je finansirala norveška država.

U isto vreme počelo je da se priča o priključenju EZ, koja je tada postajala sve relevantnija u evropskoj ekonomskoj politici. Tadašnaj norveška premijerka Gro Harlem Brundtland bila je pristalica te ideje, jer je smatrala da će preko ekonomskih povlastica Norveška u EZ-u moći još više da prosperira.

Norveška je trebalo da se priključi EZ zajedno sa Velikom Britanijom, Irskom i Danskom. Ideja je došla iz Londona, gde su se engleski političari godinama pre toga borili da uđu u EZ. Veliku Britaniju je sputavao tadašnji francuski predsednik Šarl de Gol, koji joj je dva puta zabranio ulazak, pa su 1972. godine Britanci zahtevali od EZ da prihvati ili sve zemlje kandidate ili da nijedna ne uđe u organizaciju.

Velika Britanija je uspela u svom naumu i ušla je u EZ već naredne godine, a Norveška je 25. septembra 1972. održala referendum po kojem je 53,5 odsto, od 79,2 procenta građana koji su učestvovali, odbilo ovu ideju.

Veliki broj Norvežana je smatrao da bi članstvo negativno uticalo na norveško ribarstvo i poljoprivredu, a želeli su, takođe, da zaštite „norvešku posebnost i stil života”.

Rukovodstvo zemlje je pokušalo da dobije zeleno svetlo za ulazak u EU i 1994. godine novim referendumom, ali ni taj nije prošao. Na referendumu održanom novembra 1994. godine, 52,2 odsto birača se izjasnilo protiv članstva u Evropskoj uniji. Na referendumu je učestvovalo 88,6 odsto građana.

Prema norveškim podacima, javnost je danas još manje za ulazak u EU, pa čak 70 odsto stanovništva podržava ostanak zemlje izvan Unije.

Iako se u Norveškoj povremeno otvaraju debate o članstvu, većina građana i danas ostaje pri stavu da im je aranžman kakav sada postoji - najbolji.