Živkova ljubav za Ljubatovce

Lak­ta­ši – Ma­lo ko je u ce­loj Kra­ji­ni, od Li­jev­ča do Gr­me­ča i Plje­še­vi­ce, sa to­li­ko lju­ba­vi na­pi­sao knji­gu o svo­me se­lu Lju­ba­tov­ci kod Lak­ta­ša, kao Živ­ko Vu­jić, pe­snik, knji­žev­nik i sa­ti­ri­čar. On je, ka­ko ka­že, ti­me se­bi za ži­vo­ta, a dru­gi­ma na „ovom i na onom sve­tu” po­di­gao spo­me­nik na 1.250 stra­ni­ca, sa 231.460 re­či, 39.010 pa­su­sa, 66.989 re­do­va i 1.553.130 zna­ko­va, pod za­jed­nič­kim na­zi­vom „Lju­ba­tov­ci”.

Lju­ba­tov­ci su do­stoj­ni pam­će­nja svih Lju­ba­tov­ča­na. Oni su te­ma sva­kog raz­go­vo­ra, ra­dost sva­kog su­sre­ta, mi­sao sva­kog tre­nut­ka, čak i on­da ka­da se di­rekt­no ne po­mi­nju, pri­ča Živ­ko, po­sve­tiv­ši ži­vot svo­me se­lu, u ko­jem je ro­đen 1947. go­di­ne. Pret­hod­no je ob­ja­vio 28 knji­ga raz­li­či­tog žan­ra. Živ­ko­ve pe­sme, pri­če i afo­ri­zmi pre­ve­de­ni su na vi­še je­zi­ka. Član je Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Re­pu­bli­ke Srp­ske, Be­o­grad­skog afo­ri­stič­kog klu­ba i još ne­ko­li­ko pe­snič­kih udru­že­nja. In­spi­ra­ci­ju za pi­sa­nje pro­na­la­zi u Lju­ba­tov­ci­ma. Za­to je od­lu­čio da se odu­ži, knji­gom o za­vi­ča­ju.

Uspo­me­ne na ro­di­te­lje i bra­ću, na rod­bi­nu i kom­ši­je, na obi­ča­je i je­zik, obra­zo­va­nje i kul­tu­ru, na­rod­ne svet­ko­vi­ne, na od­ra­sta­nje i na te­žak se­o­ski ži­vot, de­ti­nju sli­ku rod­nog me­sta, za­pi­sao je u knji­zi ko­ju je pi­sao ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja. Ta­ko je ve­za auto­ra i za­vi­ča­ja po­sta­la traj­na i ne­ras­ki­di­va.

„Lju­ba­tov­ce lju­bim, za za­vi­čaj di­šem i ži­vim. Svet je je­dan, ži­vot je je­dan, i za­vi­čaj je je­dan”, ka­že Živ­ko do­pu­nja­va­ju­ći mi­sao.

Za­vi­čaj je auto­ro­vo obe­lež­je, ko­ren i naj­dra­go­ce­ni­ja imo­vi­na, di­men­zi­ja sve­ta, me­sto us­hi­će­nja i ne­spo­ko­ja: „Hteo sam da re­či­ma i sli­ka­ma bra­nim i od­bra­nim svo­je se­lo i se­be sa­mog, od otu­đe­nja i od­lju­đe­nja”.

Za­mi­šljen po­red sta­re vo­de­ni­ce na re­či­ci Tur­ja­ni­ci, jed­noj od dve ko­je još me­lju, Živ­ko Vu­jić, be­le­ži i na­glas či­ta: „Lju­ba­tov­ci su svim Lju­ba­tov­ča­ni­ma nji­ho­vo naj­du­že pam­će­nje, u nji­ma je na­ra­sta­la i sa­zre­va­la nji­ho­va du­ša. Lju­ba­tov­ča­ni su ra­se­ja­ni po tu­đi­ni gde slu­že Nem­ci­ma i Slo­ven­ci­ma, Ita­li­ja­ni­ma i Švaj­car­ci­ma, Ka­na­đa­ni­ma i Ame­ri­kan­ci­ma, a nji­ho­va og­nji­šta se ga­se, nji­ho­vo po­ro­dič­no sta­blo u Lju­ba­tov­ci­ma je pot­kre­sa­no. Na nje­mu se su­še pre­o­sta­le sta­re i oro­nu­le gra­ne, a mla­di­ce ne iz­bi­ja­ju.”

Živ­ko ži­vi me­đu uspo­me­na­ma i tu­gu­je za­to što Lju­ba­tov­ci umi­ru. U mno­gim ku­ća­ma, ko­je je vre­me raz­gra­di­lo, ko­je su osle­pe­le i oglu­vi­le, na uga­še­nim og­nji­šti­ma, Lju­ba­tov­ci po­la­ga­no ne­sta­ju. Ne ta­ko dav­no u ovom se­lu bli­zu Lak­ta­ša bi­lo je 525 sta­nov­ni­ka. Pred mi­nu­li rat, iz­bro­ja­li su tre­ći­nu ma­nje, a 2013. go­di­ne, na po­pi­su, upo­la ma­nje. Za­to u Lju­ba­tov­ci­ma ima vi­še ku­ća ne­go sta­nov­ni­ka. Ima tro­stru­ko vi­še neo­že­nje­nih i ne­u­da­tih ne­go de­ce. Za­to ni ško­la ne ra­di.

„Ne­ka­da je u mno­gim ku­ća­ma bi­lo to­plo, a sa­da je hlad­no. Ne­ka­da je unu­tra bi­lo buč­no, a sa­da je bol­na ti­ši­na. Ne­ka­da je unu­tra bu­jao ži­vot, a sa­da ži­vi ne­ži­vot. Ne­ka­da je unu­tra, i no­ći­ma bi­la sve­tlost, a da­nas je i da­nju mrak. Ne­ka­da je iz ku­ća ku­ljao dim, a sa­da ku­lja pra­zni­na. Pu­stoš se ši­ri na sve stra­ne, ste­že pre­o­sta­le okuć­ni­ce, pu­šta ko­re­nje na kuć­nom pra­gu, pro­vi­ru­je kroz pro­zor­ska ok­na”, na­vo­di Živ­ko.

Na is­toč­nom zi­du oro­nu­lih ku­ća, pam­ti Živ­ko Vu­jić, bi­la je iko­na, is­pred ko­je se do­ma­ćin sa uku­ća­ni­ma, Bo­gu mo­lio.

Živ­ko Vu­jić, ka­da še­ta se­lom i sta­za­ma svo­je mla­do­sti, za­gle­da kro­vo­ve, avli­je i ta­ra­be sta­rih ogra­da. De­lu­ju sa­bla­sno.

Mo­no­gra­fi­ja sa na­slo­vom u jed­noj re­či „Lju­ba­tov­ci”, og­nji­šte je i ko­ren, sli­ka i zvuk, pod­se­ća­nje i uspo­me­na. Ona je sve­tlost re­či i fo­to­gra­fi­ja, ko­je gre­ju du­šu.

„Ona osta­vlja trag o na­ma. Jer, sve je pro­la­zno, sa­mo za­pi­sa­no tra­je i zbli­ža­va lju­de,” sma­tra Živ­ko Vu­jić, autor mo­no­gra­fi­je, no­stal­gi­čar, pe­snik i hro­ni­čar svo­ga se­la.