Vučićev špil karata

Postoji čudna opsesija komentatora neobično bliskih Aleksandru Vučiću da ga prikažu kao političara koji vuče genijalne šahovske poteze. Zato ću ovo reći sasvim uvijeno: Vučić je vrhunski pokeraš koji je tokom desetomesečne krize pokazao da zna osnovni bleferski trik: preuzeo je potpuno sve političke procese u zemlji ne zato što je uvek imao najbolje karte, već zato što su njegovi protivnici poverovali da ih ima!

Kada su se protesti studenata u blokadi pretvorili u masovne proteste širom Srbije, sa tolikom dozom samouverenosti je nudio kako njima, tako i opoziciji izbore i savetodavni referendum, da su i jedni i drugi to gotovo s gnušanjem odbili. Kako su kriza i tenzičnost rasli, tako je Vučić povećavao ulog, čak i posle velikog mitinga u Beogradu 15. marta. I tada je na zlatnom poslužavniku ponudio vanredne parlamentarne izbore, što je, na opšte čuđenje poznavaoca političke istorije u Srba, opet odbijeno. Naime, svako ko se kockao svojim mandatom, poput Slobodana Miloševića i Borisa Tadića, vrlo brzo je shvatio da se preigrao. Kako Sloba, tako i Boris.

Vrhunsko umeće koje je pokazao Vučić sastoji se u ključnoj stvari. Nikada nećemo saznati da li bi pobedio ili bi njegova trinaestogodišnja vladavina tada bila okončana. Podsetimo se, bio je pod takvim pritiskom, da bi svaki drugi lider, umesto da se razmeće izborima i pozivom na dijalog, tražio informacije o tome da li mu je avion pun goriva, da li je put do aerodroma slobodan i da li je pilot budan. Tek sada, kada potpuno vlada situacijom, otkrio je da su mnoge policijske cevi onog marta bile okrenute ka Ćacilendu i još podosta toga o dvostrukim igrama u delu bezbednosnog aparata. Sa kakvim se utvarama još suočavao? Pitanje je da li će ih ikada otkriti. Jer, Vučić zna da njegovi politički protivnici, kako iznutra, tako i spolja, ne treba da saznaju da su izgubili zbog kečeva, kraljeva i žandara koje je imao u rukama, već zbog osećaja da on zna nešto što oni ne znaju. A u Srbiji je to sasvim dovoljno da se partija nastavi.

Propustivši svoju dobitnu kartu, a to je bio izlazak na izbore, a naročito na savetodavni referendum, studenti i opozicija su propustili priliku koja će im se teško ponovo pružiti. Postupili su kao zaljubljeni tinejdžer koji devojku na prvom izlasku, umesto blizu usana, poljubi u čelo!

Vučić je, doduše, znao da mladi nisu njegov teren i zato im je manje pridavao pažnju. U njegovom političkom univerzumu, prosečan glasač je sredovečan, bliži je Fondu PIO nego maturskoj večeri i veruje da su tabloidi ozbiljan izvor informacija. Zato studenti u plenumima nisu mogli da mu otmu biračko telo, ali su ga uzdrmali simbolički. Odnosno, izveli su ga iz zone političkog komfora, krnjeći mu neosporni autoritet iz kojeg prirodno proizilazi i strah.

Do tada je navikao da se bori sa parlamentarnom opozicijom, po jednostavnoj formuli. Opsednuti njegovom moći, procentima osvojenih glasova i međunarodnim uticajem, u njegov kabinet su odlazili kao svoji, a izlazili kao njegovi. Ulazili su kao žestoka opozicija, a odlazili kao konstruktivna. Neki od njih su bili nesvesni da su to postali, neki su se pretvorili u ministre, urednike medija ili iznenadno uticajne intelektualce.

Jedan od njih je Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Njegova uloga će postati jedna od glavnih u Vučićevom pokeru. Kada je započela studentska blokada na Fakultetu dramskih umetnosti, a potom se proširila na ostale fakultete, Vučić je shvatio da njegov mehanizam borbe sa opozicijom postaje nedelotvoran, jer su protivnici imali dvadesetak godina. Kako se politički boriti protiv tinejdžera? Zato je prva faza pobune ili obojene revolucije bila uspešna i ko god da je to planirao, vredi ga upoznati. Jer, suviše sam mator da verujem u spontane proteste. Ko u to i dalje veruje, neka nastavi da gleda Mikija i Šilju!

Međutim, onaj koji drži daljinski nad plenumima, potcenio je Aleksandra Vučića jer nije očekivao da će ponuditi proveru svog legitimiteta. Na drugoj strani, simpatije opoziciono raspoloženih građana nad studentima zaključanim po fakultetima pretvorile su se u idolopoklonstvo, čime su opozicione partije postale predmet prezira i omalovažavanja. Ali, ne toliko da se ne bi zatražila njihova pomoć i organizaciona infrastruktura, tako da su lideri opozicionih parlamentarnih stranaka postali „korisni idioti” protesta koji vode mahom brucoši zbijeni u male, dobro organizovane ćelijske plenume.

Tada dolazi do paradoksalnog poteza koji vešto koristi Vučić. Studenti u blokadama iznenada zahtevaju vanredne parlamentarne izbore, što nije više priča o pravdi, moralu, uređenoj državi i borbi protiv korupcije, već želji za sticanjem političke moći. Dakle, sve ono čega su se na početku „naša deca” s prezirom odricala. Posle Vidovdanskog protesta, metalizirani glas snimljen na traci daje zeleno svetlo za građansku neposlušnost koja prerasta u ogoljeno nasilje nad pristalicama naprednjaka. Usledilo je opkoljavanje njihovih prostorija i masovno posećivanje na kućnom pragu ili horsko pevušenje psovki ispod prozora.

Otad se broj pristalica na protestima smanjuje, ali nasilje nesrazmerno raste, iako je ono bio formalni razlog zbog čega je deo studenata započeo pobunu. A to je prebijanje studenata FDU od strane civila, među kojima je bilo i pristalica SNS-a.

Međutim, umesto gandijevskih skupova, erupcija nasilnih protesta postaje simbol i tako započinje politički suicid pobunjenika, čiji je ideolog profesor Jovo Bakić. Naravno, ne zato što su mu Marks i Engels u srcu, pa mu je propala revolucija. Bakić je svojim začinjenim rečnikom u stilu neuračunljivog Džejmija Olivera, preteći da će kuvati, dinstati, pržiti i karamelizovati naprednjake – na opšte čuđenje, stekao status Sokrata u delu studentske i opozicione javnosti.

Umesto da bude simbol trezvene, artikulisane opozicione politike, postao je karikatura onoga čega se prosečan glasač, bio on za vlast ili protiv nje, najviše plaši: ideološkog ekstremizma. Ali, dugo će lebdeti pitanje: zašto su njegove izjave o pumpanju i kulinarskim veštinama sa naprednjacima u rerni postale slogani i ideologija plenumskih ćelija i dela opozicionih birača koji se euforično skandiraju?

Sa svojim militantno-kuvarskim metaforama, Bakić je mobilisao Vučićevo biračko telo, kao da radi u vojnom odseku za regrutaciju, jer je stvorio sliku opozicije kao opasne, histerične i osvetoljubive. Time je dao Vučiću argumente za kampanju, oterao centristički nastrojene birače u apstinenciju ili nazad ka vlasti. I, konačno, napravio je od opozicije karikaturu, umesto alternative.

Tu možda leži i deo priče o Vučićevom tajanstvenom špilu karata i njegovoj političkoj veštini. Još dok je bio prvi potpredsednik vlade, Vučić je rado primao Bakića u svoj kabinet, što ni sam Bakić ne krije. Bilo je tu i tapšanja po ramenu.

Da li je, dakle, Jovo Bakić džoker Aleksandra Vučića? Ako bi to pitanje objavile kladionice, kvote za „jeste” bile bi veoma niske. Da bi taj utisak pojačao, Jovo je pominjao da bi na izborima trebalo da postoje dve liste: studentska i ona sastavljena od opozicionih stranaka, uz koje je nonšalantno dodao reč – gadljiva.

Svako ko se ikada latio politike mogao je da nasluti sukobe unutar antivučićevskog bloka u borbi za glavnog kidnapera protesta. Običaj toliko puta viđen među Srbima. Zato je pravo pitanje kada će Vučić formalno okončati krizu? Izborima koje bi raspisao i pre nego što se nadaju njegovi oponenti? Ili krajem 2026. godine? Naravno da Vučić opet neće otkrivati karte, jer studentska lista koja se drži u ilegali kao da je spisak članova četničkog odreda u zapadnoj Srbiji u jesen 1944. godine, najavljuje se kao istorijsko osveženje političke scene. Ali, ako su zaista istinski kadrovi klinci iz plenuma, kako su stariji i daleko moćniji igrači koji se pominju ili se sami javljaju kao visokokotirani kandidati na listi pristali na to? Ili su plenumaši ipak samo čedna maska za istinske nosioce sa nepoznatim imenima, ideologijom, politikom, doktoratima i pasošima?

Kod opozicionih stranaka sa levog i desnog boka odavno je proradio instinkt za samoodržanjem, ali dok su to nevešto skrivali, sada su bez ikakve zadrške udarili po fikcijskoj listi. Da li nastupa sledeća faza, interesni savez sa Aleksandrom Vučićem? Čak i ako se ne dogodi, više će o tome razmišljati opozicija, nego sam Vučić. Svi će sumnjičavo gledati jedni u druge i lepiti međusobno etikete izdajnika, pa će se neočekivane liste i još neočekivaniji kandidati za prodane duše tek umnožavati. Kako zbog povređenih ega opozicionih prvaka i odbačenih sa studentskog spiska, tako i proizvodnje mamaca od strane vlasti kojima će se dodatno rasipati opozicioni glasovi. Opet toliko puta reprizirano, kao da u Srbiji žive samo „Srećni ljudi”.

Kakve pouke iz ovih meseci krize može da izvuče Vučić? Prva je da se liši onih koji mu se toliko duboko klanjaju, da mogu prstima, i pored tolikih stomaka, da dodirnu zemlju.