Letimičnim pregledom uređene optužnice koje je Više javno tužilaštvo u Novom Sadu, po drugi put, podiglo protiv okrivljenih u slučaju pada nadstrešnice Železničke stanice u ovom gradu mogu da kažem da je ona u najvećem delu ostala nepromenjena, posebno u njenom najvažnijem delu – dispozitivu. Svi prethodno osumnjičeni su obuhvaćeni i ovom optužnicom, sa istovetnim oblicima odgovornosti, kaže u intervjuu za „Politiku” advokat Goran Petronijević, branilac dvoje okrivljenih u ovom postupku.

Beogradski advokat, s obzirom na to da je bio i u pravnom timu Milorada Dodika, govori o posledicama pravnosnažne presude koja je izrečena lideru Saveza nezavisnih socijaldemokrata, uplivu politike u tužilačku organizaciju, svrsi postojanja Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove i njegovom odnosu prema srpskim optuženicima, predloženim izmenama Zakona o krivičnom postupku.

Da li su ispoštovani nalozi koje je Viši sud dao tužilaštvu prilikom ukidanja prve optužnice u slučaju „Nadstrešnica”? Očekujete li da će optužnica sada proći kontrolu suda?

Tužilaštvo je formalno sprovelo postupak po nalogu Višeg suda u formi dopune istrage, ali, nažalost, izuzev intervencija u formalno-tehničkom delu optužnice, bitnih promena nema. Ovakva optužnica biće podvrgnuta ponovnoj kontroli Višeg suda, a što se tiče rezultata tog procesnog dela postupka nezahvalno je prognozirati njegov ishod. Ono što se usuđujem da kažem, a to je lično zapažanje, jeste da je tužilaštvo samo formalno sprovelo naređene radnje, ali da je optužnica u suštini ostala ista, najverovatnije u nadi da sada sud, zbog sveopšte atmosfere, proteka vremena i pritiska javnosti neće smeti ovakvu optužnicu ponovno da vraća. Osnovni problem je to što je tužilaštvo od samog početka postupalo na neuobičajen način, počev od uklanjanja ostataka nadstrešnice na licu mesta, a koji bi na licu mesta bili daleko pogodniji za rad stručnih lica i veštaka, preko neurednog odlaganja prenetih ostataka u depou do neverovatne ishitrenosti o kojoj se radilo u samom početku istrage. Umesto da se istraga temeljnije sprovela i okončala za četiri do šest meseci, što bi bio optimalan rok da se sve istražne radnje sprovedu na temeljan i zakonit način i u tom slučaju bi optužnica bila mnogo temeljnija i verovatno do sada već bila u fazi glavnog pretresa, tužilaštvo je tu prvu fazu istrage, do podizanja optužnice, sabilo u 40 dana. Zbog ovih početnih propusta veliki broj naknadno izvedenih radnji tužilaštva su bile nedelotvorne i gotovo besmislene.

Još jedna činjenica je jako značajna, a to je ponašanje javnog tužilaštva u pogledu odnosa sa javnošću. VJT u Novom Sadu se iz nekih, samo njemu znanih razloga, u ovom slučaju opredelilo za strategiju ćutanja, što je u velikoj meri prouzrokovalo spekulacije u javnosti i u povratnom dejstvu pritisak na sve učesnike u postupku. Sa druge strane, na volšeban način su iz istrage curile informacije ka određenim medijima i portalima, što je takođe ulivalo dodatnu sumnju u zakonitost rada tužilaštva.

Da li je bilo zaštićenih prilikom podizanja optužnice?

Tužilaštvo je u okviru istrage i optuženja postupalo sa vrlo velikim stepenom selektivnosti krivičnog progona, iz samo njemu znanih razloga. Ozbiljan broj lica, od kojih su neka ispitana kao svedoci, u ovakvom konceptu deljenja odgovornosti (investitori, projektanti, izvođači – podizvođači i stručni nadzor), morao se naći na optužnici. Jedan deo propusta tužilaštva u Novom Sadu pokušalo je da ispravi VJT u Beogradu, podizanjem optužnice protiv jednog broja lica koja su bila zaštićena od strane VJT-a u Novom Sadu. Optužnicu je potvrdio Viši sud u Beogradu, a potom je ona odlukom Apelacionog suda u Beogradu, vraćena. U bilo kom drugom slučaju, ova događanja ne bi izazivala nikakvu sumnju, jer predstavljaju sastavni deo postupka prethodnog ispitivanja optužbe od strane sudova. Međutim, imajući u vidu sva događanja u vezi s padom nadstrešnice, neposredne posledice, posledice po pitanju društvenih događanja u državi i posebno ponašanja tužilaštva, budi se osnovana sumnja da se u ovom slučaju radi o duboko podeljenim sudsko-tužilačkim stavovima, a koji nisu zasnovani na striktnoj primeni zakona.

Kako ocenjujete rad vrhovne javne tužiteljke Zagorke Dolovac?

Evidentno je da u organizaciji tužilaštva Republike Srbije već duže vreme nešto ne valja. Imam utisak da su tužilaštva i tužioci posebno na pogrešan način i preširoko shvatili status samostalnosti tužilaštva. Tužilaštvo je organizacija, sastavni deo pravosudne vlasti koji postoji da bi u skladu sa Ustavom i zakonom štitio državu i pravni poredak. Ukoliko tužilaštvo iz bilo kojih razloga čini ili ne čini na adekvatan način, postavlja se pitanje svrhe njegovog postojanja. U tom smislu treba posmatrati i ulogu vrhovnog javnog tužioca – gospođe Zagorke Dolovac. Po hijerarhiji, a u skladu sa Zakonom o javnom tužilaštvu, ZKP-om i Ustavom, ona je po dužnosti individualno najodgovornija za sva događanja u okviru tužilaštva.

Kako se pravnosnažna presuda koja je doneta u postupku protiv Milorada Dodika odražava na političke prilike u Republici Srpskoj i šta se može očekivati u narednom periodu?

U javnosti se čini velika greška, zbog toga što se ustavnopravna i politička kriza u Bosni i Hercegovini vezuje za momenat donošenja presude protiv predsednika Republike Srpske. Ta presuda ne može i ne sme biti fakticitet od koga će se računati i posmatrati buduća događanja. Ona je duboko nezakonita, zasnovana ne na povredi, već na negaciji prava, doneta na ruševinama Dejtonskog sporazuma i Ustava BiH. Kristijan Šmit, koji nikada nije legalno izabran i postavljen za visokog predstavnika, izvršio je državni udar u BiH. Svom nelegalnom statusu dodao je i faraonska ovlašćenja, suspendujući najviše državne organe BiH, a isto tako i Republike Srpske, suprotno Ustavima BiH i RS. Suspendovao je zakonodavne i izvršne organe, savezne države i jednog entiteta, a isto tako i Ustave i sam Dejtonski sporazum. Iz ovakvog štetočinstva Šmitove delatnosti pojavila se mogućnost nelegalnog i nelegitimnog progona predsednika Republike Srpske, a ako bi se to ustalilo – i svih ostalih predstavnika ovog entiteta. Izrečena presuda predsedniku Dodiku ne sme ostati sastavni deo pravnog poretka. Ako je ko rušilac Dejtonske BiH i Dejtonskog sporazuma, koji je pre svega mirovni sporazum, to je pomenuti Šmit i manji deo međunarodne zajednice sa političkim Sarajevom, koji ga podržava i podstiče na izazivanje krize na Balkanu. Put za rešavanje svake krize su pregovori, razgovori i dogovori. Ono što je dogovoreno i potpisano u Dejtonu je u velikoj meri narušeno primenom na terenu i to uglavnom na štetu srpskog naroda i RS.

Očekujem da se u narednom periodu, uz sadejstvo zdravog i u fazi ozdravljenja delova međunarodne zajednice, BiH resetuje na podešavanja izvornog Dejtona.

Nedavno ste izjavili da su Radovanu Karadžiću u zatvoru prekršena sva prava. Na šta ste konkretno mislili?

Što se tiče statusa prvog predsednika Republike Srpske, doktora Radovana Karadžića sigurno može da se kaže da se on u zatvoru „Albana”, na ostrvu Vajt, ne nalazi na izdržavanju zatvorske kazne, već u zarobljeništvu neprijateljske strane. Velika Britanija od samog početka sukoba u BiH i krvavog građanskog i verskog rata nikada nije bila neutralna. Naprotiv, u gotovo svim fazama od pripreme, preko izazivanja do održavanja sukoba bila je veoma aktivna i to uglavnom na antisrpskoj strani. Ovakvu svoju delatnost nastavila je i nakon uspostavljanja mira. U tom svetlu treba posmatrati i odnos prema dr Karadžiću kao ratnom zarobljeniku suprotne strane. On je lišen mogućnosti neposrednog kontakta sa porodicom, sa pravnim savetnicama, često mu se uskraćuju prava telefonskog kontakta, korišćenje materijalnih sredstava u skladu sa pravilima zatvora. Takođe, uskraćuje mu se neophodna zdravstvena zaštita, onemogućen je u korišćenju sopstvenog jezika, kao i upražnjavanju vere, kao jednog od osnovnih ljudskih prava. Poslednji događaj je uskraćivanje posete i obavljanja pričešća svešteniku SPC Radmilu Stokiću. Gotovo da nema nijednog prava lica lišenog slobode, a čija je zaštita proklamovana međunarodnim pravnim aktima, koje dr Karadžiću nije narušeno ili onemogućeno. On je potpuno svestan torture koja se nad njim sprovodi, ali kao i mnogo puta do sada to stoički izdržava.

Kako ocenjujete rad Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove, naslednika Haškog tribunala? Da li je opravdao svoju svrhu?

Međunarodni krivični sud (MKS) za bivšu Jugoslaviju – Haški tribunal – svoj posao je od osnivanja pa do okončanja obavljao ne kao sudska institucija, već disciplinski organ NATO-a. Ima se utisak da su optužnice pisane u bazama evropskog dela NATO-a, a ne u tužilaštvu MKS za bivšu Jugoslaviju. U tom svetlu treba posmatrati i sve posledice proizašle iz selektivnog progona okrivljenih pred tim sudom. Nakon okončanja rada, MKS za bivšu Jugoslaviju ostao je međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove, koji je formiran da bi zaštitio Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju od preispitivanja njegove delatnosti u nekom narednom vremenskom periodu. Rezidualni mehanizam se pretvorio u čuvanje tekovina Haškog tribunala. Već duži vremenski period je na individualnu inicijativu poslednjih predsednika tribunala i mehanizma izmenjena prethodno uspostavljena praksa o primeni instituta prevremenog puštanja na slobodu osuđenika. Može se reći da je potpuno suspendovano ovo pravo osuđenih lica koje se tokom ranijeg rada Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju primenjivalo gotovo po automatizmu.

Trenutno svedoci odbrane Hašima Tačija iznose iskaze pred Specijalizovanim većem Kosova u Hagu, koji se kod nas kolokvijalno naziva Sudom za zločine OVK. U pravcu kakvog ishoda se odvijaju ovi procesi?

Što se tiče postupaka koji se pred specijalizovanih većem Kosova u Hagu vode protiv komandanta bivše OVK, nisam optimista da će doneti bilo kakav pravičan ishod, niti satisfakciju žrtvama njihovog zločina. Optužnicama se oni uglavnom terete za međusobna ubijanja u okviru albanskog nacionalnog korpusa u okviru političkog razračunavanja, a ova činjenica nas ne treba da zanima. Srbe kao narod i Srbiju kao državu treba da zanimaju oni delovi optužbe koji su vezani za etnički motivisana ubistva Srba i nealbanaca kojih u optužnicama gotovo da nema. Jednom rečju, ne očekujem donošenje presuda kojima će zločini OVK biti osuđeni kao etnički motivisani u postupku zločina nad Srbima i nealbancima.

Koje najznačajnije izmene treba da donese Nacrt izmena i dopuna ZKP-a koji je nedavno predstavljen?

Smatram najvažnijim pitanjem rešiti problem dispariteta kazni zatvora od zakonskog maksimuma od 20 godina, pa do doživotne kazne zatvora. Taj razmak dovodi do neuravnoteženog kažnjavanja i narušava jednu od osnovnih pravila krivičnog zakonodavstva, a to je mogućnost individualizacije kazne. Dakle, prilikom uvođenja kazne doživotnog zatvora nije trebalo derogirati kaznu zatvora od 30 do 40 godina, već na tu kaznu i za te propisane slučajeve dodati kao kaznu za posebno teške slučajeve kaznu doživotnog zatvora. Drugo rešenje bi bilo u ovom trenutku povećanje zakonskog maksimuma sa 20 na 30 godina zatvora. Povećanje broja krivičnih dela za koje se preti najtežom kaznom doživotnog zatvora bi u ovim situacijama bilo apsolutno necelishodno.

Dokazi sa aplikacije „Skaj”

U postupku protiv suspendovanog inspektora Božidara Stolića odlučeno je da su dokazi sa aplikacije „Skaj”, koji su ključni u nekoliko drugih postupaka, pribavljeni u skladu sa zakonom i da se kao takvi mogu koristiti. Kakav je vaš stav prema ovom pitanju?

Što se tiče postupaka koji se vode pred srpskim sudovima, a u kojima se kao dokaz koristi sadržina aplikacije „Skaj”, bez obzira na stavove iznete u pojedinim presudama ili optužnicama, duboko sam ubeđen da je taj procesni materijal mogao biti veoma koristan kao indicija za pokretanje istraga u odnosu na lica na koja se odnose. Prihvatanje sadržine aplikacije „Skaj”, posebno načina pribavljanja njene sadržine, veoma je problematično u njegovom prihvatanju kao dokaza, a imajući u vidu naše nacionalno zakonodavstvo. Krivično pravo je živ mehanizam, njime se uređuje jedan veoma značajan deo društvenih odnosa. U skladu sa promenama u društvu normalno je i da se krivično pravo usklađuje životnim promenama.