Nataša Pavlović: ​Tuga ne može da nestane

Gošća „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bila je voditeljka Nataša Pavlović. Ljudi su je zavoleli u šou-programima „Srećni telefoni”, „Da vas čujemo”, „Plesom do snova”, „Šou snova” i u „Tele-kvizu”, kao i u muzičkom programu „Fantastik šou”. Trenutno je voditeljka emisije „Praktična žena”, koju prate milioni gledalaca.

U podkastu je otkrila da se bavila manekenstvom, da je želela da bude glumica, ali da ju je životni put doveo iz Zagreba u Beograd, gde je počela da se bavi voditeljstvom.

– Plesala sam i bavila sam se glumom u Zagrebačkom kazalištu mladih i negde je bio prirodan put da se bavim glumom. Svaki dan sam prolazila pored Hrvatskog narodnog kazališta u nadi da ću ja tu baš biti glumica, jer kad sam prvi put tu ušla i gledala Miru Furlan na sceni, rekla sam sebi da je to to, i da ništa drugo ne želim da radim. Međutim, onda se desio život i neke nepredviđene stvari… Neko vreme mi je čak bilo žao što to nisam ostvarila jer sam zaista nekako osećala da je to ono što mi pripada i čime sam stvarno htela da se bavim, ali te nepredviđene stvari u životu i neke više sile te mnogo čemu nauče. A to je da čak i ako se nešto ne ostvari što si silno želeo, lepo je da si imao te snove jer su te učinili donekle osobom kakva jesi. A kada sam postala i majka bilo mi je drago što nisam glumica, jer sam shvatila mnoge stvari koje mi ne bi odgovarale da se bavim tim poslom. Na primer, uspavljivanje dece uveče je meni najvažnije, to je ritual broj jedan. Tu najviše od svoje dece naučiš i budeš sa njima i osećaš ih i sve to ne bih dala ni za šta na svetu i ni za jednu karijeru na svetu. A druga stvar je to što ima tu neko naličje koje mislim da ne bih volela da vidim i da sam morala da plaćam tu cenu, a to je ulazak u sve te likove, gde ti proživljavaš zaista svašta ako se potpuno predaš ulogama. Dovoljno mi je težak život i ovako, a kakav bi bio još da moram da ulazim u sve te uloge… Zaista se divim glumcima koji to nose i koji ostanu stabilni na nogama, jer nije lako svaki dan umirati na sceni i proživljavati svašta i plakati. Stvarno moraš da se žrtvuješ na neki način, neko svoje i mentalno zdravlje i sve ostalo, tako da vrlo sam zadovoljna kako su mi na kraju život i karijera ispali – istakla je Pavlovićeva.

Istakla je da joj je Mira Furlan bila uzor, ne samo u tom nekom scenskom delu posla već i u životnom, jer je na neki način prošla slične stvari kao i ona.

– I onda kada sam došla iz Zagreba u Beograd, meni je sve bilo novo i drugačije i strano, i nisam imala poveznicu sa onom starom ja koja je bila tamo. Otišla sam u Jugoslovensko dramsko pozorište, jer u to vreme sam stalno išla u pozorišta. I gledala sam „Pozorišne iluzije” sa Mirom Furlan, a tada je i Žarko Laušević bio na sceni. Kad sam gledala nju, takvu mi je snagu dala da istrajem u toj svojoj borbi, u svojoj tuzi, u svemu… Videla sam da radi, da istrajava, da je borac, da je hrabra, i onda sam rekla sebi: „Mira je bila moj uzor tamo, biće i ovde”. Nekako mi je ona dala snagu da i ja istrajem i da nađem svoje mesto pod suncem ovde – kaže naša sagovornica.

U Beograd je došla sa 16 godina, 1991. godine. Kaže da ne voli da bude patetična i da se stalno se vraća na te događaje, smatrajući da su svi ljudi imali neke teške periode u životu, i da uvek skreće pažnju na to da su mnogo gore prošli oni koji su, nažalost, nekoga izgubili u tom ratu.

– Moji najbliži su ostali živi, i onda ne dajem sebi za pravo da mnogo kukam i žalim za prošlim vremenima. Pubertet je sam po sebi težak, turbulentan, a kamoli kada moraš da naučiš najveće i najteže životne lekcije, kao što sam ja tada morala. Na sopstvenoj koži. Negde su mi stvari kasnije u životu bile jasnije. Moje sazrevanje je bilo naglo, jako teško, ali kasnije sam bila kao neka starmala koja sve gleda. Neka tuga nije nestala, zato što tuga ne može da nestane. Ljudi nekada kažu: „Ono što te ne ubije, to te ojača”. To nije tačno, to te oslabi, sasvim sigurno. Budeš ti možda mudriji i pametniji, ali budeš isto tako s druge strane i slabiji, jer tuga ostaje i ne prolazi. I vreme ne leči sve, nije tačno da leči. Samo prelazi u neke druge oblike, naučiš da se nosiš sa tim. Ima jedan trenutak kada sam donela odluku kakva ću osoba da budem, ili ostanem ili postanem. Imala sam 17 godina. Bila sam na moru u Budvi sa bratom i njegovom tadašnjom devojkom, Marina se zvala, jako simpatična devojka. Ja sam se ugojila, imala sam 20 kilograma viška od patnje, tuge, prosto sam od depresije samo jela i zatvorila se, bila sam namrgođena, nikakva… Gledajući nju – gledala sam sebe kakva sam nekada bila. Neko nas je slikao. I kada sam pogledala tu sliku i kad sam videla tu Natašu,

tmurnu, namrgođenu, ljutu, ljubomornu, zavidnu, koja devojku gleda onako podozrivo, ispod oka i zavidi joj – osvestila sam se. Shvatila sam da ne želim da budem takva. I tada sam obavila veliki razgovor sa sobom. Zato kažem da se mnoge lekcije rano nauče. I rekla sam sebi: ok, sva nesreća koja mi se dogodila i tuga može da me učini ogorčenom i lošom osobom koja će uvek imati neki izgovor za to što je loša, jer realno niko nije loš zato što želi da bude loš. Razumem „loše” ljude, nezadovoljne, nesrećne, ogorčene, isfrustirane, kako god, ali sam sebi rekla ili ću to da budem i imaću opravdanje neko za to što sam takva, ili ću da svim silama vratim onu staru sebe, da nađem snage da nađem volju za životom, hrabrost pre svega i dobrotu unatoč svemu što se dešavalo i uprkos svemu što sam doživela loše od pojedinih ljudi. Uspela sam da oprostim sve što se desilo meni u mojoj bivšoj domovini, i mnogim ljudima, sve to loše što je bilo želim da pretvorim i kanališem u dobro. Jedini moj izbor koji sam imala je da budem ili loša ili da činim dobro. I od tog trenutka sam sebi rekla da jedino što želim je da činim dobro u životu. Svojoj bližoj okolini naravno najviše, ali da kroz sva delovanja u životu, sve što poslovno radim, komšijski, nebitno na kom nivou, koliko je do mene, činiću dobro. Ja nisam nikakav misionar, niti imam tu moć, ali koliko je do mene da činim dobro – ne očekujući ništa zauzvrat, uradiću. Shvatila sam da se dobro dobrim ipak ne vraća uvek – istakla je gošća našeg podkasta.

Njen stav je da je veoma bitno da čovek donese tu neku odluku s kim provodi dan, s kim deli dobro i zlo, jer je to presudno u životu.

– To ti čini tvoj život, mislim. To je tvoj odabir. Ti možeš da budeš u tome sama, ako hoćeš. Nije problem. Dešava se da su ljudi često možda iz straha, iz ambicija sa nekim. Ako je to nečiji izbor i ako je on s tim srećan, nemam ja tu šta da dodam, niti imam pravo. Po meni je najvažnija stvar za privatni život s kim ću da provodim dane i s kim ću da imam decu. Jedna lepa pesma kaže: „Sve za život što treba je čovek, žena i more”. Za zadovoljstvo i neku sreću lepo je imati decu iz ljubavi. Hvala dragom Bogu da to imam. Volela bih da u školama postoji neki predmet životnih nauka, jer to da li ću ja iz biologije naučiti mitohondrije i ne znam ja šta sve, meni to neće toliko trebati.

Ali da me neko nauči u tom uzrastu na koji način biraš partnera i slično je važno – navodi naša sagovornica.

Kaže da bi volela da joj se nisu desile neke stvari u životu koje nisu zavisile od nje.

– Prebacivati odgovornost na bilo koga drugog je pogrešan put, to učim i svoju decu. Ispravljati krive drine prosto ne vodi nikuda, kao ni okrivljivanje nekog drugog za neuspehe. Na više sile poput korone, ratova, izbeglištva mi ne možemo da utičemo. Ja bih volela da nisam morala da prolazim te neke stvari i silno želim svojoj deci da ne prolaze baš tako teške stvari. Volela bih da toga nije bilo. Ali s druge strane, ako pomislim da ne bih imala svog muža, ove prijatelje koje sam stekla, decu, onda se svaka cena isplatila i platila bih je ponovo. Tako da izvlačim ono što mogu iz svega što je bilo i trudim se da ne kukam nad onim kako je bilo, noseći svu težinu događaja… Možda ne bih upoznala ni ovaj narod i ovu zemlju jer ja jesam bila Srpkinja, ali o Srbiji u stvari nisam znala ništa, jer nisam imala nikoga ovde. Imala sam dve domovine u životu, ne samo jednu, tako da ću to gledati kao svoju privilegiju, ma koliko to imalo – rekla je Pavlovićeva.

Govorila je i da svaki čovek uči na teži način, recimo prolazak kroz proces razvoda…

– Nije čudo što ti se cepa utroba, što osećaš to i to, što ti je sad manifestacija ovoga i onoga. Nije to sad kao: „Ej, ćao, idem ja u neki novi život”. To je jako individualno, ali suština je ista – svako mora da odtuguje taj proces, on mora da prođe. Ne može to baš tako da danas slavim razvod i od sutra mi počinje novi život. Ja zavidim ljudima koji tako mogu, to znači da tu zaista nije bilo ljubavi, i super, blago njima. I to je recimo jedna od lekcija koju sam naučila da, nažalost, ljubav ne pobeđuje sve. Volela bih da deca uče u školama i da im neko kaže pre nego što se dese neke stvari, da prosto znaju da svet nije počeo od nas i da je neko kroz to prolazio i ranije – ističe Pavlovićeva.

Smatra da je lako biti dobar nekome ko je imao savršene uslove u životu, ali da nekome ko nije to prošao pa je izvukao iz sebe snagu da se negde vrati na neki pravi put, dobronamerniji, „skida kapu” uvek.

– Dobrota i logika će spasiti svet. Ne ide jedno bez drugog, inače sve ode u sunovrat. Malo mudrosti nije naodmet – kaže Nataša Pavlović.

Milka Canić je bila duhovita žena

U Beogradu joj je čuvena lektorka Milka Canić pomogla da govori onako kako treba i da se oslobodi zagrebačkog akcenta da bi se pojavila na nacionalnoj televiziji.

– Milka Canić je jedna sjajna osoba bila. Meni je žao što su je svi znali samo kroz rečenicu: „Dobro veče”, u kvizu „Slagalica”. Ona je bila mnogo više od toga. Išla sam svaki dan kod nje, baš sam bila vrlo uporna. Ona je bila vrlo duhovita žena, vrlo šarmantna, svi su je voleli, o raznim temama smo razgovarale – rekla je Pavlovićeva.

Poverenje žena

U podkastu je naglasila i da je pokrenula onlajn program za lični rast i razvoj.

– Rekla sam sebi da to mogu, jer već imam tu veliku zajednicu žena, stekla sam neko poverenje. Želela sam da napravim istinsku platformu posvećenu ženama, sa onlajn programima. Tu su stručnjaci koji govore na određene teme, psiholozi, nutricionisti, doktori. Misija mi je da osetim veliko zadovoljstvo kada vidim da ženama zaista pomažem. Prepuno mi je srce kada se jave i kada kažu da su krenule nekim novim putem, to je ta sreća koja ne može ni sa čim da se nadomesti – dodaje Pavlovićeva.

Uživanje u nesavršenostima

Na pitanje šta treba da odlikuje jednu praktičnu ženu, ona odgovara da treba da bude praktična, da ne filozofira previše, već da se opusti u životu i da uživa u svim nesavršenostima.

– Nije smak sveta ako jednog dana ne napravimo ručak, možemo pojesti sendviče u parku ako se deca igraju. Ako su oni srećni, ako čujemo njihovu razdraganost, to je, mislim, najvažnije od svega. Dakle, samo praktično, ništa savršeno – dodaje Pavlovićeva.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU