Đaci ne znaju pravopis

Početak je pete sedmice nove školske godine, vreme kada se već uveliko sumiraju rezultati prvih – inicijalnih testiranja učenika, značajnih i za đake i za nastavnike. Na osnovu analize rezultata ovih provera znanja procenjuje se koliko su dobro učenici savladali gradivo prethodnog razreda, šta su zapamtili, a šta zabravili ili nisu naučili. U praksi se neretko ispostavlja da posle letnje pauze na startu školske godine na inicijalnim testovima, koji se ne rade za ocenu, đaci padaju na ključnim znanjima, na primer, počevši od toga da ne umeju pravopisno korektno da napišu naziv osnovne škole koju pohađaju, objašnjava u razgovoru za „Politiku” Jadranka Čantrić, nastavnica srpskoj jezika i književnosti u prestoničkoj Osnovnoj školi „Lazar Savatić”.

– Iz srpskog jezika najslabije znanje pokazuju u pravopisu. Tome najviše doprinosi uticaj društvenih mreža i brzina komunikacije, a mi u školi pokušavamo da to prevaziđeno na različite načine. Između ostalog, u učionicama su nam sve vreme panoi sa najčešćim greškama koje se javljaju, koje su đaci mogli da pogledaju i za vreme inicijalnog testa, ali, verujte, ne znaju da se snađu ni na taj način – ukazuje Čantrićeva.

U ovoj školskoj godini ona predaje učenicima petog i sedmog razreda. Oslanjajući se na tridesetogodišnje radno iskustvo u nastavi ova nastavnica konstatuje da poslednje dve decenije kvalitet znanja učenika generalno opada, ali i da obrazovni kapital s kojim se iz razredne dolazi u predmetnu nastavu, na prelazu između četvrtog u peti razred osmoletke, ipak zavisi od generacije do generacije i od toga koliko učitelj spremi đake za nastavak školovanja.

– Naši petaci su ove godine poprilično dobri. Na primer, na inicijalnom testu besprekorno su uradili podvrste imenica, pokazali su odlično znanje gramatike. Razlikuju promenjive od nepromenjivih vrsta reči, a time ćemo se intenzivnije baviti upravo u petom razredu. Najbolnija tačka im je pravopis iako na tome najviše radimo. Problem je što se svede na to da se o pravopisu brine samo u školi. U svesti je učenika da je pravopis važan na času srpskog, kao da na drugim časovima o tome ne moraju da vode računa. Naravno da sarađujemo sa kolegama koji predaju druge predmete i da insistiramo na tome da ih svi ispravljamo, da ne bude, recimo, na geografiji dozvoljeno da se imena gradova, reka, planina pišu malim ili sve velikim štampanim slovima, nego pisanim s početnim velikim slovom – ilustruje Čantrićeva.

Kao problem ističe i to što je đački rečnik siromašan.

– Zabezeknemo se kad radimo građenje reči, a deca pitaju da im objasnimo šta znači, na primer, velegrad. Da, moguće je da žive u Beogradu, dakle velegradu, a da ne mogu da podele složenu reč, uvide od kojih se delova sastoji i shvate šta znači. Savremene generacije slabo u tom smeru razmišljaju, a ko ne razume tvorbu reči, ne može da nauči ni glasovne promene – ukazuje Čantrićeva.

Inicijalni test, procenjuje ona, bolje su uradili petaci nego sadašnji sedmaci, kojima predaje treću godinu zaredom. Podseća i da svaki nastavnik zna kome je u šestom razredu dao koju ocenu za prikazano znanje, a da ista deca, za koju su nastavnici sigurni da mogu više, sada kao sedmaci podbacuju na inicijalnom testiranju.

– Sedmi razred je prelomni trenutak, kada đaci popuštaju u pogledu školskih obaveza. Petaci su bili bolji nego sedmaci, jer upravo kod sedmaka je izražen odnos prema inicijalnom testu „Baš me briga, ne ocenjuje se”. Pogrešno je ubeđenje da su ovi testovi manje važni zato što se ne ocenjuju. Događa se i da se baš zato deca i ne trude da ove testove urade dobro iako je u stvari rezultat ovog testiranja pokazatelj koliko su učenici zaista naučili i s koje polazne tačke treba da nastave da proširuju znanje – sumira ova nastavnica srpskog.  

Prethodnih pet školskih godina bile su vrlo turbulentne, što zbog kovida 19 koji je đake i nastavnike naprasno izmestio iz učionica, zatim tragedije u OŠ „Vladislav Ribnikar” koja je potresla sve, a lane i zakonitih i nezakonitih štrajkova, pa i dužih perioda obustave nastave.

– Naravno da se to odrazilo na znanje dece. Nakon kovida posebno smo primetili da je čitanje dužih tekstova postalo još veći problem nego do tada, kao i da učenicima koncentracija brzo opada. Sa kraćim tekstovima se lakše snalaze, a sama činjenica da vide tekst koji ispunjava celu stranu dovoljna je da ga ne žele čitati i odustaju od zadatka, ne mogu dugo da održe pažnju, samim tim ni da ga pročitaju s razumevanjem, povezuju likove i činjenice iz teksta, niti da urade analizu – zaključuje Čantrićeva.