Rastanak sa hiphopom

Kada se pre pet godina na srpskoj muzičkoj sceni pojavio mladi hiphop izvođač Marčelo, malo ko je ostao ravnodušan. „Kuća na promaji”, drugi singl sa njegovog debi albuma „De Facto”, ustalasao je javnost. Uprkos svemu, album je prošao odlično i kod publike, budući da je bio jedan od najprodavanijih, i kod kritike, koja je neretko ovo izdanje nazivala remek-delom. Ista stvar ponovila se i sa drugim albumom „Pazl šok”. Tik pred kraj prošle godine Marko Šelić, alijas Marčelo, zaokružio je 2008. godinu, u kojoj je izašao i njegov roman prvenac „Zajedno sami”, objavljivanjem trećeg albuma „Treća strana medalje” za kuću „Multimedija rekords”.

O tome šta publici donosi novi album i koliko ima simbolike u imenu „Treća strana medalje”, Marčelo u intervjuu za „Politiku” priča:

– Album se upravo i bavi simbolikom broja tri. Rekao bih da album donosi malo drugačiji pristup, i tematski i muzički, a donosi i rastanak sa žanrom – hiphopom. Jedini spoj jeste što i dalje repujem svoje tekstove, ali strogo gledano – nije hiphop. Na početku, žanr kojim se baviš služi kao kanon, kao „prijemni ispit”, ali kada ta faza prođe, a kreativnost ode dalje, više ga osećaš kao nametnuto ograničenje.

Da li je novitet u tom smislu saradnja sa grupom „Kal”?

– To se lepo uklopilo. Gotovo celu ploču odsvirao je moj bend – „Šok orkestra”, pa gostovanje drugog sastava – naročito ako je zanimljiv kao „Kal” – sasvim dobro „leži”. Sve smo brižno aranžmanski uklopili, ništa ne štrči. Pamtim jednu kritiku koju je Matoš napisao Isidori Sekulić, u kojoj kaže da su sve njene pesme dobre, ali da se u nekoliko pesama vide šavovi, što se kod dobrog krojača nikada ne vidi. Ovde smo išli na to – da mnogo različitih elemenata koji, na prvi pogled, ne mogu zajedno, upornošću i kreativnošću ipak sklopimo. Oni koji su slušali album kažu da smo se uglavnom snašli. Videćemo šta će reći publika, njihova je poslednja.

Ako je došlo do promene u muzici, koliko je ima u stihovima, odnosno koliko ima društvene angažovanosti u tekstovima?

– Angažovanosti ima. Nikada nisam bežao od socijalnog angažmana. Toga opet ima i biće ga i dalje. Jedini problem je što se kod nas to često pomeša sa političkim angažmanom. Toga ima u „Kući na promaji” i „Senkama”, ali to su samo dve pesme, sa dva različita albuma. Dođe tužno, a i nije fer, kada neko na osnovu dve pesme pokušava da opiše čitav tvoj opus.

Ako su za izdavanje drugog albuma potrebni talenat i rad da bi se opravdao uspeh prvog izdanja, šta je onda potrebno da bi se u Srbiji došlo do treće ploče?

– Uvek postoji jedan isti problem – da li možemo opet da napravimo nešto što će imati umetničku vrednost, čime ćemo biti zadovoljni i što će se dopasti publici. Ta kriza nikada ne nestaje. Teže je, ali i neuporedivo uzbudljivije ako svaki put krećeš od nule i ponašaš se kao da ništa pre toga niko o tebi nije čuo i treba da napraviš nešto novo. To je moj put. Postoji i drugi, a to je ponavljanje.

Pored trećeg albuma, 2008. godinu obeležio si i objavljivanjem prvog romana. Kako su prošli kod publike junaci iz romana „Zajedno sami”?

– Nisu slavno prošli u romanu, jer su mrtvi. Šalim se, dobro su prošli kod publike. U nekim kritikama su izrečene zamerke, koje dobrim delom smatram realnim i dobronamernim. Ipak je to bio prvi roman i uradio sam najbolje što sam mogao u datom trenutku, ali ima tu delova koji „škripe”. Dobar deo kritike je pozitivno reagovao na roman, a i publika takođe, čak i ona koja ne sluša Marčela. Zadovoljan sam što se sve desilo u jednoj godini, ali imam još ambicija. To su one, tzv. New Year’s Resolutions – da spavam i odem na odmor (smeh).

A šta je sa Filološkim fakultetom?

– Eh, da, eto... toliko o mojoj ideji da odem na odmor!

Da li misliš da ćeš jednoga dana morati da se opredeljuješ između muzike i pisanja, ili su te dve stvari neodvojivi deo tvoje ličnosti?

– Mislim da neću morati da se opredeljujem. Bavim se pisanjem, a da li će to biti proza, tekst za pesmu ili kolumna svejedno je, zavisi samo od toga šta ideja traži.

Kada si pomenuo kolumne, ponekad napišeš tekst za „Politiku”. Kakvo je iskustvo pisanja za dnevne novine?

– Meni se ta forma kolumne dopada, pogotovo jednom mesečno, zato što imaš slobodu da pišeš o onome što je tog meseca na tebe ostavilo najveći utisak. Mislim da je ta rubrika, u kojoj ljudi iz „javnog života” (ali ne iz onog sektora koji se više zove „javna kuća”) pišu kolumne – dobar potez „Politike” i prijatno osveženje.

Rekao si nedavno da bi ponekad voleo da Marčelo bude vrsta superheroja koji uveče skida svoj kostim i vraća se običnom životu. Da li se onda Marčelo i Marko Šelić razlikuju?

– Ne, naprotiv, tu i leži problem – ne razlikuju se. To nije kostim nego koža, pa nema presvlačenja. Ali, to je cena iskrenosti. Na kraju dana ume da mi padne teško sve to, ali mi je i dalje draža ta varijanta nego da na sebe, zarad samoodbrane, navlačim nešto što je pre maska nego uniforma.

Da li je za nekog ko se u Srbiji bavi muzikom moguće praviti planove. Ako jeste, koji su tvoji?

– Verujem da nekakav plan mora da postoji. Uvek imam plan, ali treba malo da odstoji da bih proverio ima li smisla. Već u ovom trenutku, imam okvirnu ideju o čemu bi trebalo da govore sledeći album i roman. Uvek treba da znaš šta hoćeš i onda to razvijaš u skladu sa situacijom.

Šta bi želeo da ti 2009. donese?

– Odmor i san. Voleo bih da mom bendu donese mnogo koncerata, s obzirom na to da će sada ta varijanta najvećim delom zameniti raniju hiphop-formu nastupa. Mnogi bendovi ne sviraju, situacija nije najsrećnija, ali daćemo sve od sebe da nastupamo što više.

A Srbiji?

Srbiji bih poželeo novu godinu.