Šest koraka do Anđeline Džoli

Skeptici i paničari rado dovikuju da ljudsko društvo postaje nalik tehno-košnici, da nas tehnologija nepovratno obezljuđuje. Ali, nije baš tako. Najnovija istraživanja dizajna i topologije Interneta pokazuju da postojeća arhitektura mreže, možda, neće izdržati ni zahteve drugog desetleća ovog veka, i da je routing postojećeg Interneta dosegao svoje granice. „Crne rupe” u svetskoj računarskoj mreži posvuda se pojavljuju, prinuđujući stručnjake da se okrenu matematičkim modelima socijalnih mreža kao inspiraciji za stvaranje novih protokola.

Istraživanja Marijana Bogunje (www.complex.ffn.ub.es/~mbogunya) sa Univerziteta u Barseloni okrenula su se slavnom sociologu Stenliju Milgramu, poznatijem po kontroverznom eksperimentu s početka šezdesetih, i potonjem konceptu „šest koraka”. U prvom, genetski deprimirajućem i socijalno uznemirujućem ogledu, on je dokazao koliko je malo potrebno da se obični ljudi pretvore u zločince. U drugom iz 1967. utvrdio je da između svake dve slučano odabrane osobe postoji samo „šest stepeni razdvajanja”.

Na samom kraju 20. veka nekolicina naučnika i matematičara potvrdila je dotično zapažanje i pokazala da je svaka složena zajednica, a time i ljudsko društvo, velika socijalna mreža, začuđujuće delotvorna.

Profesor Jon Kleiberg sa Kornel univerziteta je 2000. godine stvorio matematički model za usmeravanje informacija putem bilo kakve mreže, pa i najveće – Interneta. Ovogodišnja istraživanja Marijana Bogunje i saradnika pokazuju da bi se princip „šest koraka” mogao primeniti i u dizajniranju i usmeravanju Interneta. Pronalaženje „skrivenih matričnih prostora” omogućiće, naime, da se informacije proslede na osnovu lokalnih čvorišta i rutera, njihovih pozicija u „skrivenom prostoru”, pre nego na osnovu njihove globalne pozicije u mreži i poznavanja njene potpune strukture.

Najkompleksnije mreže, neuronske, genetske i socijalne, povinuju se istom modelu: čvorišta komuniciraju efikasno i bez globalne, centralne inteligencije. Kao što jata riba skladno ostaju na okupu i u najvrtoglavijem kretanju ili ptice selice koje u formaciji prevaljuju ogromna rastojanja. Ili kao što cvrčci u noćnom polju odjednom i ujedno muziciraju.

Španski naučnici objašnjavaju da za distribuciju informacija mogu biti upotrebljeni „posredni” primaoci koji bi dalje prosleđivali pakete informacija prema konačnom odredištu, bez znanja globalne strukture mreže. Socijalne distance između pojedinaca preuzimaju bitnu ulogu u oblikovanju mreže i mogu biti neophodne za uspešnu navigaciju. Svaki računar može preuzeti ulogu rutera (najposle, i onih 13 bogolikih kompjutera na kojima se zasniva današnji Internet), a uloga pojedinačnih čvorišta može zavisiti od njegove uloge i načina korišćenja mreže. Popularniji pojedinci sa razuđenijim kontaktima mogu postati važni „skriveni ruteri”.

Lako se može naslutiti šta o ovome misle pomenuti skeptici i paranoici. Dovoljno je prisetiti se pošalice u duhu Duška Kovačevića: „Ako sam paranoičan, to još ne znači da me ne prate”. Ali, Internetu ponestaje prostora i prenapregnutost postojeće arhitekture postaje nepodnošljiva. Isuviše informacija u sve kraćem vremenu se prenosi mrežom da bi ona to podnela.

Nekada samo metafora, fenomen „Svet je mali” (ili „šest koraka do Anđeline Džoli”) vodi ka novom tehnološkom ustrojstvu mreže nad mrežama.