Kad je šu­plje zve­či!

Ni­ka­da vi­še in­te­lek­tu­a­la­ca, uklju­ču­ju­ći pro­fe­so­re, na­stav­ni­ke i stu­den­te, ni­je bi­lo uklju­če­no u ne­ke po­li­tič­ke pro­te­ste i zah­te­ve za sme­nu vla­sti i ni­ka­da ni­je bi­lo ma­nje ni te­o­rij­skog ni ide­o­lo­škog ute­me­lje­nja tih zah­te­va. Ukrat­ko, ni­kad ni­je bi­lo ma­nje ide­ja ko­je bi usme­ra­va­le ili vo­di­le pro­te­ste kao što je sa­da slu­čaj. To ob­ja­šnja­va i bu­ku ko­ja se oko njih stva­ra, jer gde je šu­plje naj­ja­če zve­či.

Po­li­tič­ka pro­me­na 5. ok­to­bra ni­je bi­la sa­mo iz­liv be­sa zbog ne­pri­zna­va­nja re­zul­ta­ta iz­bo­ra, ni­ti sa­mo iz­raz fru­stri­ra­no­sti zbog izo­lo­va­no­sti i sank­ci­ja u ko­ji­ma se na­la­zi­la Sr­bi­ja, a sa njom i nje­ni gra­đa­ni. Pr­vo je bi­lo po­vod, a dru­go kon­tekst, ali stvar­ni po­kre­tač pro­me­na bi­la je vi­zi­ja li­be­ral­no-de­mo­krat­skog ka­pi­ta­li­stič­kog dru­štva ko­je su ta­da­šnji vo­de­ći in­te­lek­tu­al­ci pro­mo­vi­sa­li du­že od jed­ne de­ce­ni­je.

Pet­na­e­stak go­di­na ra­ni­je do­go­dio se na­rod, ko­me je ide­ja vo­di­lja bio na­ci­o­na­li­zam. Go­di­na­ma pre po­ja­ve Mi­lo­še­vi­ća u be­o­grad­skim in­te­lek­tu­al­nim kru­go­vi­ma „din­sta­la” se ide­ja o ne­prav­di ko­ja se či­ni Sr­bi­ma i Sr­bi­ji pre sve­ga na KiM, a on­da se, go­to­vo ni­ot­kud, po­ja­vio Mi­lo­še­vić ko­ji je po­li­tič­ki ar­ti­ku­li­sao ide­je in­te­lek­tu­a­la­ca oku­plje­nih oko SA­NU i Fran­cu­ske 8.

O pred­rat­nom ko­mu­ni­stič­kom po­kre­tu ko­ji je to­kom i po­sle ra­ta mo­bi­li­sao na­rod­ne ma­se ne tre­ba ni tro­ši­ti re­či. Bez mark­si­zma i tu­ma­ča mark­si­stič­kih ide­ja u nji­ho­vim re­do­vi­ma to bi bio tek skup pro­bi­sve­ta i lo­kal­nih bi­tan­gi.

Šta tek re­ći o epo­hal­nim svet­skim pro­me­na­ma? Da li bi bi­lo Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je bez pro­sve­ti­te­lja ili bi po­bu­na osta­la za­be­le­že­na sa­mo po raz­u­zda­noj ru­lji i obe­snim gla­vo­se­ci­ma? Da li je Ok­to­bar­ska re­vo­lu­ci­je mo­gla da se ostva­ri bez ge­ne­ra­ci­ja so­ci­ja­li­sta i mark­si­sta ili bi isto­ri­ja za­be­le­ži­la sa­mo puč pi­ja­nih ca­ro­u­bi­ca? Čak i ma­nje pro­me­ne u okvi­ru si­ste­ma, po­put neo­li­be­ral­ne re­vo­lu­ci­je pre po­la ve­ka ili ne­dav­nog do­la­ska Tram­pa na vlast, te­ško se mo­gu za­mi­sli­ti bez idej­ne po­za­di­ne ko­ju su u pr­vom slu­ča­ju či­ni­li čla­no­vi dru­štva „Mont Pe­le­rin”, od­no­sno vi­še­go­di­šnja na­sto­ja­nja da se pri­pre­mi no­va ame­rič­ka po­li­ti­ka kroz ak­tiv­no­sti po­kre­ta „Ča­jan­ka”.

Na­rav­no, sve te ide­je, ve­li­ke ili ma­le, pro­gre­siv­ne ili ne, mo­ra­le su da sa­če­ka­ju svoj tre­nu­tak, od­no­sno okol­no­sti i struk­tur­ne uslo­ve ko­je im po­go­du­ju, ali bez njih ta­kvi isto­rij­ski tre­nu­ci ne bi ni bi­li pre­po­zna­ti. Što je još va­žni­je, ma­sov­no ne­za­do­volj­stvo ko­je ni­je usme­ra­va­no ja­snom vi­zi­jom vo­di u ha­os raz­u­zda­ne go­mi­le ili, ako dr­ža­va ima sna­ge, u dik­ta­tu­ru.

Da­nas ta­kvih ide­ja ne­ma. Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet ko­ji je u je­ku stu­dent­skog po­kre­ta 1968. bio no­si­lac zah­te­va za vi­še so­ci­ja­li­zma, a pro­tiv ka­pi­ta­li­zma ko­ji se uvla­čio kroz ma­la vra­ta pri­vred­ne re­for­me iz 1965, pred­sta­vljao je are­nu te­o­rij­ske i ide­o­lo­ške de­ba­te. Da­nas vr­hu­nac in­te­lek­tu­al­nog na­po­ra pred­sta­vlja pod­vri­ski­va­nje: Pum­paj – pum­paj! Taj tra­di­ci­o­nal­ni vul­ka­ni­zer­ski po­zdrav po­sta­vljen je u vi­du tran­spa­ren­ta i na cen­tral­no me­sto u am­fi­te­a­tru. Sva­ko ko ta­mo uđe za­ne­mi pred vi­zi­o­nar­skom sna­gom te ve­li­ke mi­sli po­sle ko­je se či­ni da ne­ma da­lje. Ako bi ko­me i pa­la na pa­met ne­ka ide­ja – ma­kar i ona da je po­ziv na be­so­muč­no pum­pa­nje po­sle­di­ca či­nje­ni­ce da je meh u ko­ji se du­va idej­no šu­palj, taj bi se mo­rao po­vu­ći pred ostra­šće­no­šću „slo­bod­nih vul­ka­ni­ze­ra” go­nje­nih svo­jim unu­tra­šnjim de­mo­ni­ma.

Ali od Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta su iona­ko svi di­gli ru­ke, po­čev od onih ko­je bi nje­go­va sud­bi­na tre­ba­lo naj­vi­še da za­ni­ma. Luč pro­me­ne da­nas no­se ve­li­kim ide­ja­ma neo­p­te­re­će­ni me­di­ji. Nji­ho­vo pra­vo da pri­ča­ju šta im pad­ne na pa­met i slo­bo­da da bu­du ve­či­to bud­ni su­di­ja sve­mu i sva­ko­me ugu­ši bi­lo ko­ju ide­ju i mi­sao ko­ja ima po­ten­ci­jal da tra­je du­že od dva da­na. U mr­tvoj tr­ci s dru­štve­nim mre­ža­ma ti me­di­ji pro­mo­vi­šu sa­mo one ide­je ko­je su ra­zu­mlji­ve i bi­ći­ma sa dna evo­lu­cij­ske le­stvi­ce.

Za tu­ma­če dru­štve­nih pro­me­na za­to se bi­ra­ju še­ta­ju­ći ta­blo­i­di ko­ji­ma se u iz­gled sta­vlja me­sto na fa­mo­znoj ple­num­skoj li­sti. Otu­da vr­hu­nac in­te­lek­tu­al­nog iz­ra­za i ar­ti­ku­la­ci­je zah­te­va za pro­me­na­ma pred­sta­vlja re­ci­kli­ra­nje re­kla-ka­za­la in­for­ma­ci­ja o afe­ra­ma i mo­ral­noj iz­o­pa­če­no­sti no­si­la­ca vla­sti. Ši­rih te­o­rij­skih i ide­o­lo­ških ide­ja se klo­ne ko đa­vo od kr­sta, a ka­da se ne­ka ide­ja s ta­kvom am­bi­ci­jom i po­ja­vi on­da se pred njom i đa­vo kr­sti.

Ne­ko će re­ći: Ali zar isto ne ra­de i me­di­ji bli­ski vla­sti? Da, ali da bi pro­me­na bi­la smi­sle­na i pri­hva­će­na ona mo­ra da po­nu­di ne­što bo­lje, a ne go­re od po­sto­je­ćeg. Taj ne­ko će opet re­ći: A zar je mo­gu­će go­re od po­sto­je­ćeg? Na­ža­lost, je­ste. Tr­ka ka me­dij­skom dnu odav­no je po­če­la. In­dok­tri­na­ci­ja od stra­ne me­di­ja bli­skih vla­da­ju­ćim par­ti­ja­ma, ko­li­ko god na­pad­na i po­ne­kad bru­tal­na, ipak je iz­raz ljud­skom umu ra­zu­mlji­ve na­vi­jač­ke stra­sti i par­tij­ske kam­pa­nje. S dru­ge stra­ne, u sa­mo­pro­gla­še­no objek­tiv­nim me­di­ji­ma in­dok­tri­na­ci­ja je plod pro­ra­ču­na­te kom­bi­na­ci­je is­tra­ži­va­nja struč­nja­ka za psi­ho­lo­ške ra­to­ve, upor­no­sti Ter­mi­na­to­ra 2 i od­su­stva bi­lo ka­kve em­pa­ti­je nje­nih pro­ta­go­ni­sta.

Ukrat­ko, ni­je pro­blem što se do­šlo do me­dij­skog dna, već to što je ono pro­bu­še­no onog dan ka­da je do­ne­ta od­lu­ka da se tra­ge­di­je u „Rib­ni­ka­ru” i Ma­lom Oraš­ju is­ko­ri­ste za ras­plam­sa­va­nje po­li­tič­kih stra­sti i bor­bu za vlast. Po­sle to­ga vi­še ni­šta ni­je sve­to i sa­da se me­di­ji u slo­bod­nom pa­du ob­ru­ša­va­ju u bez­dan. Ako su ma­sov­na ubi­stva bi­la pod­lo­ga za dok­tri­nu šo­ka kao me­ha­ni­zma za is­pi­ra­nje mo­zgo­va uzru­ja­nim gra­đa­ni­ma, pad nad­stre­šni­ce je bio po­li­gon za dok­tri­nu ob­ma­ne stu­de­na­ta i po­šte­ne in­te­li­gen­ci­je. Obe stra­te­gi­je su po­zna­te od­ra­ni­je, ali ni­je po­zna­to da su ko­ri­šće­ne u mir­no­dop­ske svr­he.

Šok iza­zvan pa­dom Ku­la bli­zna­ki­nja omo­gu­ćio je Bu­šu ju­ni­o­ru da pre­ve­sla ame­rič­ku i do­bar deo svet­ske jav­no­sti i na­pad­ne Irak. Cr­ve­na ar­mi­ja do­bar deo svo­jih po­be­da du­gu­je „ma­ski­rov­ki”, od­no­sno ob­ma­ni ne­pri­ja­te­lja, ali u oba slu­ča­ja reč je o rat­nim ope­ra­ci­ja­ma.

Iz­gle­da da je gra­đan­ski rat o ko­jem bru­je „slo­bod­ni” me­di­ji za njih već po­čeo. Me­dij­ska pri­pre­ma je oba­vlje­na, sa­da sa­mo tre­ba re­gru­to­va­ti do­volj­no zom­bi­ja ko­ji bi u taj rat kre­nu­li. Naj­na­o­štre­ni­ji su sre­do­več­ni mi­le­ni­jal­ci, po­li­tič­ki vas­pi­ta­ni u pro­te­sti­ma de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog i na baj­ka­ma o li­be­ral­nim slo­bo­da­ma pr­ve de­ce­ni­je ovog ve­ka, ali oni ne bi da se od­rek­nu udob­no­sti sa­da­šnjeg ži­vo­ta. Za­to „po­dr­ža­va­ju” stu­den­te. Ve­ći­na stu­den­ta ne­ma na­me­ru da žr­tvu­je svo­ju bu­duć­nost u ime ne­či­je ro­man­ti­zo­va­ne no­stal­gi­je i po­tro­še­nih sno­va. Za­to be­stid­ni­ci pod­sti­ču sred­njo­škol­ce da oni bu­du per­ja­ni­ca pro­me­ne i tu­ku se po uli­ca­ma s po­li­ci­jom. Ni to ni­je bi­lo do­volj­no pa je pre ne­ko­li­ko da­na ba­če­na do sa­da naj­sram­ni­ja po­li­tič­ko pro­pa­gand­na kar­ta iz­vu­če­na iz ru­ka­va de­či­jeg pro­gram RTS-a.

Taj po­tez je za­pre­pa­stio čak i ured­ni­ke „ne­pri­stra­snih” i u po­li­tič­ku ko­rekt­nost ogre­zlih me­di­ja. Ka­ko je mo­gu­će da se oni ni­su to­ga se­ti­li? Zar da ih Bu­jo­še­vić opet pre­ve­sla i bu­de pr­vi ko­ji je de­ci iz vr­ti­ća dao pra­vo da zna­ju sve i da se po­li­tič­ki iz­ra­ze? Na­ža­lost, to ni­ko ni­je ozbilj­no osu­dio, a mo­rao bi, jer bi deč­ji po­li­tič­ko­pro­pa­gand­ni pro­gram tre­ba­lo tre­ti­ra­ti na isti na­čin kao i deč­ju por­no­gra­fi­ju.

Ume­sto da se ba­vi deč­jom po­li­tič­kom pro­pa­gan­dom, jav­ni ser­vis bi, kad već do sa­da ni­je, mo­rao da po­sta­ne are­na za dru­štve­ni di­ja­log vo­de­ći ra­ču­na o jav­nim i na­ci­o­nal­nim in­te­re­si­ma. To ni­je ne­za­mi­sli­vo. Na­ža­lost, i ta­mo se, pod ra­znim iz­go­vo­ri­ma, u ko­re­nu se­če sva­ka ide­ja ko­ja pre­va­zi­la­zi ni­vo splet­ke i lič­ni in­te­res. Ali i od RTS-a, kao i od FF, iona­ko su svi di­gli ru­ke, po­čev od onih ko­ji bi mo­ra­li da bu­du naj­vi­še za­in­te­re­so­va­ni.

*Pro­fe­sor na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du