Kad američki Bugarin zađe u Srbiju

Nedelja, 4. januar 2009.
Novu godinu dočekao sam gledajući televizijski prenos njujorške proslave. Kako je u Njujork 2009. godina stigla dva sata ranije, moja ovdašnja porodica i ja da bismo ubili vreme, zaigrali smo ,,Monopol’’. U Novu godinu ušao sam kao monopolista, istina – virtuelni, ali barem nisam brinuo da će mi ekonomska kriza pojesti milione.
Prodavci su sabrali dugo očekivane novogodišnje prihode i proglasili neočekivano loš praznični šoping. Iako su molovi i ,,Volmart centi’’ bili puni sve vreme – nije to to. Teško veme je stiglo i svi su toga svesni. Nemile poruke stižu i sa Srednjeg istoka, a ispod slika glamuroznih dočeka širom sveta, provukla se poruka da nije vreme za slavlje.
Američki pogled na sopstvenu budućnost ogleda se u dve reči, koje su bile osnova Obamine predsedničke kampanje i kako mnogi tvrde, razlog njegove pobede. Nada i promena, svima je jasno i svi ih čekaju.

Ponedeljak, 5. januar 2009.
Nakon kratkog raspusta ponovo sam se rano probudio i sačekao školski, žuti autobus. Profesor likovnog danas je odsutan, pa kao i obično, tu je zamena. Današnji dan ne bi bio zanimljiv, iako je prvi nakon raspusta, da se nije pojavila baš ta mala izmena.

Čas likovnog, počeo uobičajeno. Svi smo seli na svoja mesta, a nepoznati profesor se predstavio, i počeo da proziva učenike. Kada je došao do mog imena, na kratko je stao. Pomislio sam da ne može da pročita prezime.
-To sam ja!-, javio sam se, ne bih li mu olakšao posao. Na moju reakciju, odgovorio je osmehom, a potom je pročitao moje ime i prezime, bez lomljenja jezika, savršeno akcentovano, sa sve ,,ć’’ slovom na kraju. Bilo mi je malo čudno u trenutku, ali sam pomislio da je to jedan od malobrojnih Amerikanaca koji znaju dosta o Jugoslaviji, Miloševiću, Kosovu. Kada je završio prozivku, dao instrukcije za rad i kada su se svi dali na posao, prišao mi je i poželeo ,,dobar dan’’, na srpskom.

-Odakle ste vi?-, uzvratio sam, takođe na srpskom. Pokušao je da mi odgovori, ali nije uspeo. Znao je svega nekoliko srpskih reči. Ponovio sam pitanje na engleskom. Profesor je, na moje veliko iznenađenje bio iz Bugarske. Tako smo započeli dug razgovor. Saznao sam da mu je jedan od omiljenih pevača - Bajaga.
- Trideset godina živim ovde. Moram priznati, nije loše. A baš sam prošle godine svraćao u Srbiju i išli smo u onaj grad, onaj na ,,p’’.
Na koji grad, jedan Bugarin, misli kada kaže, na ,,p’’? Zapitao sam ga da li je išao u Pirot? Nije Pirot. Izlistao sam još nekoliko gradova, ali nisam pogodio. A onda mi je malo bliže pojasnio.
-To je onaj grad na ,,p’’ gde je sahranjen onaj na ,,m’’.
-Pa vi ste išli u Požarevac-, lampica se konačno upalila!

Sreda, 7. januar 2009.
Danas je Božić, i većina profesora su se setili da im je jedan od učenika ,,kao Rus’’, pa su mi čestitali. Kao nastavak priče od ponedeljka, profesor algebre, pokušao je da izgovori ,,Hristos se rodi’’, ali je nakon ,,Hristos’’ odustao.
Lora Buš je danas, kao šlag na krizu, prezentovala oproštajni poklon Beloj kući. Naime, radi se o kompletu skupocenih tanjira koje američke prve dame tradicionalno (ali ne obavezno) kupuju. Za ovaj poklon, koji je neočekivano došao na samom kraju muževljevog mandata, Lora je izdvojila 485 hilada dolara. Tako je još jednom, svi se nadaju poslednji put, zasenila oči javnosti. Kako je Amerika zemlja gde ,,snovi postaju java’’, može se reći: nema se, može se.

(sledeći nastavak 18. januara)