Sećanje na pesnika Sergeja Jesenjina

Poezija Sergeja Jesenjina (1895–1925) je večna. Umetnici na različite načine čuvaju sećanje na velikog ruskog poetu. Obeležavanje 130 godina od rođenja Jesenjina prilika je da se prisetimo njegovog stvaralaštva. Oni koji se bave izučavanjem Jesenjinovog dela uvek pronađu nove detalje koji svedoče o njegovom, iako kratkom, izuzetno bogatom životu. Tome je posvećen i književnik Goran Lazović, koji je autor knjige „Jesenjin u vreme zabranjenih letova” i istoimenog kabarea.

Prestonička publika sa tim ostvarenjima se upoznala, a priče o Jesenjinu zainteresovale su minulih dana i posetioce u Biblioteci „Dr Dušan Radić” u Vrnjačkoj Banji, u kojoj je autoru domaćin na promociji bio direktor ove ustanove Dejan Lučić. 

Poetski karavan uz zvuke gitare, zaustavio se i u kuršumlijskoj Narodnoj biblioteci, čiji je direktor Dragan Simić, ugostio Lazovića i brojnu publiku.    

Poezijom i pričama autor je slikovito dočarao segmente iz Jesenjinovog detinjstva i mladosti, govoreći kako je tokom posete doživeo njegovo rodno mesto u kome je memorijalni muzej.

– Pred Rjazanom dočekala me je velika tabla na kojoj je pisalo: „Dobro došli u zavičaj Sergeja Jesenjina”. Prošao sam kroz Ribnoe, gradić železničara, i ušao u Konstantinovo, negdašnje carsko selo, prostrto između četiri vetra, u kojem se 3. oktobra 1895. godine rodio Jesenjin. Njegova kuća – brvnara, okružena prućem, obnavljana je nekoliko puta, jer je stradala u požaru. U senci breza samuje „bronzani” Jesenjin. Ispred kapije – topola, koju je zasadio kao dečak. Tu su me dočekali  kustosi Ljubov Moskvina Aleksandrovna i Artjum Kuzin Mihailovič. On je vičan da  pravi „slavjanke” od gline i prodaje ih turistima. Ljubov me upoznaje sa Marijom Semjonovnom Jesenjin, Sergejevom rođakom, koja je takođe kustos. Ova blaga žena, kroz prozor mi pokazuje Kazanjsku crkvu u kojoj je pesnik kršten, i u kojoj mu je prijatelj, protojerej Jovan Smirnov služio opelo u odsustvu. On mu je bio i kršteni kum.U čast Svetog Sergeja Radonješkog dao mu je ime Sergej, a prvi je prepoznao njegov pesnički dar. U susednom selu Fedjakinu, prota Gavrilov služio je Jesenjinu redovne pomene, sve dok ga nisu uhapsili 1938. godine. Neposredno pred smrt, Jesenjin je pevao o povratku u zavičaj. U oronulim kolibama tada je na zidovima bilo više Lenjinovih portreta nego ikona – priča Lazović, pa kao da lista album, oživljava slike iz Jesenjinovog doma, u kome mu je Semjonova pokazivala pesnikovu odeću i pelerine Isidore Dankan.

–Gledam u posuđe na stalaži i ulazim u drugu sobu, u njoj Jesenjinov krevet i njegova prva diploma, jastuci i dečački kaputić, u kome je dočekivao oca Aleksandra kada je iz Moskve, gde je hleb zarađivao, dolazio porodici u „goste”. Držao sam u rukama i Jesenjinovu košulju, onu koju mu je šila Tatjana Fjodorovna i kojoj je pevao: „Još si živa staričice moja...! ” U toj odori je zabavljao carsku porodicu. Nosio je obuću pletenu od kore drveta i valjane vune, a pesme je držao vezane u majčinoj marami –kaže Lazović, zagledan u dlanove kao da je na njima svitak stihova. Izdvajajući  detalje iz pesnikovog detinjstva, on dodaje da je Sergej mnogo vremena provodio sa ujacima, koji su ga učili da pliva u reci Oki, a on je kasnije osnažen skakao iz čamca i hvatao patke. Bio je nestašan i bistar dečak, koji je sa pet godina naučio da čita, a prvu pesmu napisao je kao devetogodišnjak. Roditelji su ga  upisali u crkveno-učiteljsku školu tridesetak kilometara od Konstantinova. U rodnom kraju po dolasku boljševika, srušen je zvonik crkve, na kome je Jesenjin zvonio za praznike i pevao u hramu. Ostalo je upamćeno i da su ga zvali Serguha, što znači crkvenjak, verujući da će on postati sveštenik, ali on je srce dao poeziji.  

– Pričali su mi meštani o Ani Sardanovskoj. Ona se udala za drugog, rodila sina Borisa, i umrla u 26 godini. Jesenjin se tada jadao: „Nikoga tako nisam voleo!” O toj ljubavi svedoče pisma. Posvetio joj je pesmu „Zašto zoveš!” I sačuvao ime – Ana Snjegina. Pod njenim prozorom danas rastu jorgovani. A ja sam ispred vrata zapuštene kuće ostavio buket kantariona – kaže Goran Lazović. On ističe da se Jesenjinovo ime prvi put pominje u tekstu o imažinistima u časopisu „Zenit” 1. juna 1921. godine, a u istom časopisu, godinu dana kasnije objavljen je prevod na srpski jezik njegove pesme „Preobraženje”.  

Sergej Jesenjin tragično je preminuo 28. decembra 1925. godine u hotelu „Angleter” u Sankt Peterburgu, tadašnjem Lenjingradu, a sahranjen je po pravoslavnom običaju 31. decembra u Moskvi, gde ga je na večni počinak ispratilo nekoliko hiljada ljudi. 

U duši velikog poete obitavala je ljubav koja pokreće svet.