BiH – kakva iznutra, takva i spolja

Prošle sedmice na GS UN, i povodom nje, BiH se predstavila u pravom svetlu. Bosna, kako je pogrešno zovu u svetu, pokazala se još jednom kao originalan slučaj zemlje čija se spoljna politika menja zavisno od toga koje je nacionalnosti ambasador koji je trenutno predstavlja. Pogotovo ako ne haje za instrukcije iz svoje multi-kulti zemlje kao aktuelni ambasador Zlatko Lagumdžija. 
Onomad, bila je na dnevnom redu Gaza, i njegova ekselencija Zlatko pridružio se kolegama iz arapskih i ostalih islamskih zemalja u jednostranoj osudi Izraela, a na to je odmah reagovala Željka Cvijanović, članica Predsedništva BiH, upozorenjem da takav stav nije zauzeo kolektivni šef države u Sarajevu nadležan da vodi spoljnu politiku BiH. Onda je Lagumdžija uzvratio tvrdnjom da, po zakonu, u slučajevima kad Predsedništvo BiH nema konsenzus o konkretnom spoljnopolitičkom pitanju, Ministarstvo spoljnih poslova deluje samostalno, a to je, međutim, čista izmišljotina, što uvidom u odgovarajuće dokumente nije teško ogoliti. U takvim slučajevima BiH nema stav. 
A onda je Zlatko zamenio tezu i optužio predsednika Srbije što je neprincipijelno podržao Izrael, što nije izašao iz dvorane kad je Netanjahu dobio reč, što se čak na margini zasedanja GS UN susreo s izraelskim premijerom. Dobio je adekvatan odgovor od ministra Đurića i od predsednika Vučića. Upozorili su ga da se meša u politiku druge države, a valjalo bi ga podsetiti da baš iz Sarajeva godinama dolaze prigovori da se Srbija meša. Čak i da je mešanje uzajamno, nije isto. Srbija je potpisnik i grant Dejtona, i po istom Dejtonu Srbija ima pravo na specijalne i recipročne veze s Republikom Srpskom. BiH, međutim, nit’ je šta popisala, nit’ garantovala u vezi sa Srbijom, a nema ni neke međunarodno verifikovane veze s tri opštine u Raškoj s bošnjačkom većinom. 
Zlatko Lagumdžija je, zapravo, muslimanski ministar, koji ne samo što ne zastupa interese cele BiH, nego ni interese cele FBiH, nego tek nekoliko kantona s bošnjačkom većinom. Ukoliko, u krajnjoj liniji, predstavlja i njih. Zapamtili su mu kako je u svojstvu predsednika Saveta ministara BiH Amerikancima isporučio „Alžirsku grupu mudžahedina”, koji su na strani muslimana ratovali u BiH. Iako su već bili državljani BiH, bošnjački zetovi oženjeni maloletnim bosanskim muslimankama i imali decu rođenu u BiH, Zlatko ih je, uz burne ulične proteste njihovih porodica, komšija, ahbaba, saboraca iz jedinice „El mudžahid” isporučio pravo u zloglasni zatvor u Gvantanamu, kaznionicu koju su zbog surovih metoda u istrazi zabranjenih u SAD Amerikanci dislocirali van svojih granica. Dobri Bošnjani i još bolji muslimani nikad mu to nisu zaboravili i oprostili i Lagumdžija se zato nikada docnije nije kandidovao na izborima. Da li se Zlatko sada, solidarisanjem s Hamasom, moralno-politički iskupljuje? Ili računa da, pošto SAD više ne nameravaju da se vraćaju nedovršenim poslovima u Bosni, valja okrenuti ćurak naopako i orijentisati se na srcu bliži Bliski istok. Ili u završnici diplomatskog mandata kombinuje povratak u visoku politiku. On se već sada na Ist Riveru ponaša kao svojevrsni „otuđeni centar moći”. Nezavisan od Predsedništva, „vlade”, MIP-a. 
Neuporedivo je iskusniji i kvalifikovaniji od pretpostavljenih mu bošnjačkih političara Bećirovića (člana Predsedništva BiH) i Elmedina Konakovića (na čelu MIP-a). Dok su oni još bili politički „pioniri maleni”, Zlatko je bio šef SDP-a, tokom rata potpredsednik vlade, posle rata ministar inostranih poslova i predsednik Saveta ministara BiH. Njegovoj aroganciji, vele saradnici Bošnjaci, uključujući i njegovog političkog sina Željka Komšića, nema kraja. 
Podseća na situaciju s početka rada Predsedništva BiH nakon izbora 1990. Biljana Plavšić i Nikola Koljević neprestano su preglasavani od Alije, Ganića i Abdića, odnosno Kljujića i Borasa, pa su nakon odluke donesene većinom publikovane kao zvaničan stav, a srpski predstavnici morali da zakazuju izdvojene konferencije za medije da bi se ogradili. Vajkalo se što srpska strana nije insistirala na konsenzusu u odlučivanju u Predsedništvu, ali u dejtonskom ustavu BiH konsenzus postoji, dok u praksi kao da ga ni danas nema, pa Željka Cvijanović mora da šalje depeše po svetu da ministar Elmedin, ambasador Zlatko, Mujo i Haso zastupaju samo frtalj Bosne, a potpisuje ih kao član Predsedništva ispred pola države. 
Kako će funkcionisati bosanska diplomatija videlo se već prilikom prijema BiH u UN. Dok se u zemlji slavljeniku već uveliko i pevalo i pucalo bojevom municijom, pa niko nije mogao da otputuje u Njujork na svečanost, člansku povelju primila je reprezentacija BiH u sastavu Muhamed Šaćirbegović, Nenad Peleksić i Ivica Mišić, ljudi koji su se drugim poslom zatekli u Njujorku. Šaćirbegović je bio Alijin mladomuslimanski pajtaš koji je emigrirao u SAD, Nenad Peleksić šef predstavništva „Energoinvesta”, a Ivica Mišić dopisnik „Oslobođenja”. 
Tokom rata su u multi-kulti diplomatiji BiH bili sve sami Muslimani i poneki Hrvat. Na pitanje zašto nema nijednog Srbina, ni za lek, Izetbegović je lakonski odgovarao: „Nuđeno, al’ neće.” Kad se čulo za taj kadrovski deficit, našao se „lek” i neka dvojica ili trojica su imenovani, uz privatno pravdanje među svojima da im je to bio jedni način da legalno pobegnu iz sarajevskog pakla. 
Kako je BH diplomatija napredovala u višu razvojnu fazu, pokazao je primer Bisere Turković, ambasadorke u Mađarskoj. Poverljive depeše ona je najpre slala svom partijskom šefu Bakiru Izetbegoviću, pa tek onda, sa zadrškom, ili nikako, nadležnom Mladenu Ivaniću, predsedavajućem Predsedništva BiH. Ivanić nije ni tražio njen opoziv iz Budimpešte, jer bi to završilo u Veću naroda Parlamentarne skupštine i BiH i bilo blokirano. Bisera je nakon tog skandaloznog ispada lojalnosti partiji SDA i šefu Bakiru ubrzo nagrađena položajem ministra inostranih poslova BiH. Nakon toga postalo je pravilo da ambasadori, postavljeni po nacionalnim kvotama i raspoređeni po svetu, rade po instrukcijama ne Predsedništva BiH, nego svog člana Predsedništva BiH i oglušuju se o MIP. 
Zlatko, dakle, nije izuzetak, izuzev po tome što ništa ne pita ni svog člana Predsedništva ni svog ministra, nego radi po svom bošnjačko-muslimanskom instinktu, a njima mlađim i neiskusnijim ostavlja da pokrivaju njegove ispade. Njemu je pak najvažnije da i u zemlji i u inostranstvu ispadne glavni i ne obazire se na to što pred svetom svoju voljenu jedinstvenu BiH predstavlja kao „cirkus tambrlinu”. U prošlonedeljnoj polemici i prigovoru što Srbi institucije BiH u Sarajevu zovu „zajedničkim organima”, a ne ispravno „državnim organima BiH” a, istovremeno, nije primetio da svi bošnjački političari Srpsku oslovljavaju sa eR-eS ili „manji entitet” i Bosnu i Hercegovinu kao Bosnu, i sebe kao Bosance, umesto bosanskohercegovce.
Ima sijaset krupnijih i sitnih primera koji pokazuju da „nemoguća država” ima i „nemoguću spoljnu politiku” i, konsekventno, „nemoguću diplomatiju”, ali ovaj konkretan slučaj spada među najkrupnije. Pogotovo kad se stavi u kontekst, odnosno kontinuitet s nedavnim antisemitskim incidentima u muslimanskom Sarajevu. Ono skandalozno otkazivanje gostoprimstva Evropskoj konferenciji rabina dan uoči skupa, pa ubrzo potom volšebno nestali izraelski pasoši s hotelske recepcije, koji su nađeni pocepani na smetlištu, nisu slučajnost, kako pokušavaju da predstave vlasti „olimpijskog grada”, nego ozbiljan indikator da je antisemitizam obuzeo Bošnjake od Baščaršije do GS UN. 
I sami svesni toga, bošnjački političari, od Alije Izetbegovića pa nadalje, vole da pripovedaju o tome kako je, odvazda kosmopolitsko, Sarajevo otvorenog srca primilo sefarde proterane iz Španije tokom rekonkiste, taman kao da su o tome odlučivali oni, a ne sultan u Stambolu. A, sistematski prećutkuju da su ih 1941. komšije muslimani, hrvatsko cveće u NDH, masovno deportovali u Jasenovac, barem one koji nisu stigli da se dokopaju Mostara, odnosno Italije. Jevrejske kuće i stanovi komšije su kupovale budzašto, a zlato i nakit primali na čuvanje onima koji se nikad neće vratiti. I u socijalističkoj BiH svaki od brojnih arapsko-izraelskih ratova, uprkos bratstvu i jedinstvu, suživotu i zajedništvu, osećao se u Sarajevu. Muslimani su prestajali da pozdravljaju komšije Jevreje, ali se time nije bavio CK SK BiH, jer je drug Tito bio na strani svojih nesvrstanih arapskih prijatelja. 
Posle građanskog rata 1992–1995. došlo je do intenzivnog zbližavanja Srba i Jevreja, Srpske i Izraela zahvaljujući prijateljstvu i saradnji Dodika i Arijela Livnea. Objasnili su: „Povezuje nas zajedničko stradanje u Jasenovcu i isti problemi sa muslimanskim komšijama.” 
*Profesor emeritus