Neprekidno smo pod pritiskom da odustanemo od nezavisnog kursa

Učestvujem na zasedanjima Generalne skupštine Ujedinjenih nacija od 2012. godine, sa izuzetkom možda jedne ili dve godine i mogu da kažem da je ovo verovatno najsadržajnije učešće Srbije u poslednjih deceniju i po – i po obimu i po kvalitetu susreta koje su imali predsednik Aleksandar Vučić i naša delegacija. Razgovarali smo sa predstavnicima svih ključnih zemalja, kako u ekonomskom, tako i u vojnom pogledu. U okviru zasedanja GS UN organizovali smo zanimljive događaje poput večeri posvećene Pokretu nesvrstanih, Samita centralnoevropske inicijative na nivou ministara...

Izuzetno važni sastanci su ostvareni i sa premijerom Države Izrael, nakon čega je usledila i poseta izraelskog ministra spoljnih poslova, ali i sa nizom drugih evropskih i svetskih lidera, rezimira u razgovoru nedelje za „Politiku” diplomatsku misiju Srbije na poslednjoj sednici GS UN ministar spoljnih poslova Marko Đurić.

Đurić dodaje da je za nas zasedanje GS UN bila prilika i da kroz govor predsednika Vučića predstavimo nezavisnu spoljnu politiku Srbije koja je zasnovana na određenim principima.

– Taj govor je bio lišen ostrašćenosti, odbacio je amove polarizacije i navijanja i dao je jednu retko jasnu sliku o tome gde se svet i međunarodni odnosi danas nalaze. Istovremeno, on je bio i poziv na otrežnjenje i dijalog, upozorenje da živimo u svetu u kojem niko nikoga želi da čuje i niko ni sa kim ne razgovara, vapaj da dalji hod ka konfliktu može da uvede čitavo čovečanstvo u tragediju. Ko je slušao obraćanje predsednika Vučića imao je šta da čuje i o značaju povelje UN u osamdesetoj godini od njenog potpisivanja i o položaju Srba na Kosovu i Metohiji i stvarnoj situaciji vezanoj za Republiku Srpsku i dešavanja u Bosni i Hercegovini. U tom govoru je bilo osvrta i na to šta se događa na evropskom kontinentu iz ugla jedne objektivne analize koja je okrenuta ka rešenjima, a ne produbljivanju kriza i podela.

Da li je dugoročno održiva sadašnja spoljna politika Srbije?

Spoljna politika Srbije nosi DNK star osam vekova. Čak i malo više od toga. Utemeljena je na viziji Nemanjića – da je Srbija zapad na istoku i istok na zapadu. Mi smo se u prethodnim godinama rukovodili time da naša stara prijateljstva sačuvamo, a da nova steknemo. To smo radili u uslovima u kojima je rat besneo na evropskom kontinentu i uslovima u kojima je od Srbije traženo da prekine neka od svojih tradicionalnih prijateljstava. Opet, s druge strane od Srbije je, sa ništa manjom žestinom, zahtevano da ne traži nove kanale razumevanja i saradnje sa onim zemljama sa kojima je prethodnih decenija bila u konfliktu.

Međutim, možemo biti zadovoljni činjenicom da smo našu politiku zasnivali pre svega na jednoj objektivnoj analizi naših nacionalnih i državnih interesa, a ne na analizi onoga što je politički oportuno sa aspekta domaće popularnosti ili sa aspekta podrške pojedinih velikih sila u ličnom političkom smislu. Drugim rečima, spoljna politika Srbije vođena je i vodi se u interesu njenih građana i vodi se na način koji je nezavisan od uticaja bilo kog velikog centra političkog odlučivanja i to je već postao zaštitni znak Srbije po kome smo prepoznati. Zbog toga smo jedina zemlja na evropskom kontinentu koja ima sporazume o slobodnoj trgovini kako sa EU, tako i sa evroazijskim ekonomskim blokom, tako i sa pojedinim zemljama Afrike, ali veoma značajno je i to što smo jedina zemlja u Evropi koja ima aktivan sporazum o slobodnoj trgovini sa NR Kinom. To je nešto što je uporedna prednost Srbije od koje korist ima ne samo ova generacija već će je imati i buduće generacije građana naše zemlje.

Koliko dugo možemo da zadržimo tu poziciju „zapad na istoku i istok na zapadu” kada je taj jaz između zapadnih i istočnih zemalja sve dublji?

Naša sposobnost da održimo ovu politiku od koje nedvosmislenu korist ima Srbija i naši strateški i nacionalni interesi zavisiće od kapaciteta da očuvamo unutrašnju i društvenu koheziju. Naime, ako bismo dozvolili da unutar naše zemlje postanemo plen propagande i različitih političkih uticaja koji su plasirani spolja, iz interesa da se naša zemlja privuče na neki od geopolitičkih polova, onda bi naš kapacitet za spoljnopolitičko delovanje bio ozbiljno i tragično umanjen, a time i naš kapacitet da ostvarimo naše nacionalne ciljeve u godinama koje su pred nama.

Uz predsednika Vučića, vi ste po funkciji najistureniji – koliko trpite pritiske spolja da promenite našu spoljnopolitičku poziciju?

Srbija je neprekidno pod pritiskom da odustane od nezavisnog kursa, ali je naše uverenje da spoljnu politiku formulišemo na osnovu naših nacionalnih i državnih interesa, kako u pogledu politike, ekonomije, tako i bezbednosti, čvrsto utemeljeno ne samo na našim ličnim uverenjima nego i na većinskoj podršci građana. Pa čak i u eri polarizacije koja nije mimoišla Srbiju ne možemo čuti previše kritika na račun Srbije ni iz domaćih političkih krugova.

Kako ocenjujete odnose Srbije i SAD?

Mislim da su odnosi Srbije i SAD poslednjih godina doživeli značajan i opipljiv napredak i da je došlo do promena paradigme u odnosu američke administracije, ali našeg pristupa u odnosu sa SAD, koji je postao neuporedivo aktivniji i više ne čekamo da drugi lobiranjem i propagandom i interesnim uvezivanjem preuzimaju primat u regionu u odnosima sa Amerikom. Ostvarili smo značajan napredak i u stvaranju kritične mase ljudi u Vašingtonu koji u odnosima sa Beogradom prepoznaju stratešku šansu za interese SAD. Drugim rečima, odnosi dve zemlje su na neuporedivo boljem mestu nego što su bili pre samo nekoliko godina i na dobrom su putu da se vrate tradicijama koje smo u većini perioda od 143 godine, koliko naši odnosi traju i koje smo imali – to su odnosi prijateljstva i saradnje. Posebno dolaskom predsednika Trampa na čelo SAD menja se paradigma odnosa ove nesumnjivo najrazvijenije i najuticajnije države u zapadnoj civilizaciji prema našeg regionu i otvara se šansa da se ovi odnosi postave na nove strateški značajno drugačije i pozitivnije za nas postavljen temelj. Srbija u Vašingtonu ima više prijatelja nego što je to bilo u bilo kom trenutku od devedesetih godina.

Da li su dobri odnosi sa Rusijom u koliziji sa odnosima sa Zapadom?

Naš interes je da sačuvamo sve ključne odnose u međunarodnoj zajednici, a što se tiče odnosa Srbije i Rusije, mislim da su oni preživeli test vremena, ne samo u ovoj epohi već i u mnogo težim istorijskim periodima. U Evropi ne postoji ni država, ni pojedinac koji to mogu dovesti u pitanje.

Ukoliko dođe do proširenja Evropske unije, da li vidite Srbiju kao državu koja će biti u tom vozu?

Mislim da je EU jedna divna ideja koja treba da u narednom periodu evoluira da bi mogla da odgovori politički, bezbednosno i ekonomski potrebama našeg kontinenta i potpuno sam siguran da unija ne može biti uspešna bez toga da bude ujedinjena u pravom smislu te reči. To podrazumeva i članstvo Srbije i drugih zemalja regiona. Dakle, globalne turbulencije su toliko velike da Evropa ne bi smela da gubi vreme na bilateralne političke sukobe koje forsiraju neke države članice kočeći na taj način proces proširenja. S druge stane, zabrinjava me i porast podrške proširenju u pojedinim državama članicama koje smo mogli da registrujemo u poslednjim nalazima Evrobarometra. Često se na Srbiju upire prstom kako bi se govorilo kako kod nas postoje podvojena mišljenja o EU, a onda se kroz nalaze Evrobarometra i Evrostata ispostavi u dobrom broju država članica ne postoji puna spremnost da države regiona, pa čak i kada bi ispunile sve što se od njih traži, budu primljene u punopravno članstvo. To je izazov, na kojem ćemo morati da radimo zajedničkim snagama. Srbija može mnogo toga da ponudi, pre svega sedam miliona vrednih, sposobnih i u evropskoj kulturi i identitetu ukorenjenih ljudi.

To što radi EU po pitanju Kosmeta smanjuje podršku pridruživanju uniji…

Ja često našim evropskim partnerima ukazujem na to da odnos pojedinih zemalja prema Kosovu i Metohiji nije najbolja reklama za evropski projekat. Posebno ne za nas Srbe za koje Kosovo i Metohija nije samo 13 odsto teritorije, nego glavno uporište našeg državnog i nacionalnog identiteta.

Ukoliko EU ne bude imala jasnu strategiju proširenja, sa konkretnim rokovima i opipljivim rezultatima i ukoliko ne bude mogla da konsoliduje svoj sistem upravljanja, rizikuje da ispadne iz igre. Da ne bude akter i subjekt svetskih odnosa, nego da postane objekat sukobljavanja velikih sila i šahovska tabla na kojoj će, kao što je to sada slučaj na istoku Evrope, odmeravati snage stvarni globalni akteri. Nekadašnja ekonomska, naučna i druga moć Evrope biće dovedena u pitanje ukoliko ne bude većeg jedinstva. Zbog toga mislim da treba da nam budu ukazano dužno poštovanje, ponuđena ravnopravna stolica za evropskim stolom i da se ne zaboravi da mi toj Evropi kroz generacije doprinosimo.

Ovaj vek će obeležiti odnos SAD i Kine. Koliko dobri odnosi sa Vašingtonom mogu biti prepreka da imamo dobre odnose i sa Pekingom?

Imam utisak da Srbija u Pekingu uživa veliko poštovanje i poverenje. O tome svedoči i činjenica da je predsednik Si Đinping prilikom posete Srbiji u maju prošle godine objavio da prihvata Srbiju u tzv. Zajednicu za budućnost čovečanstva, što je globalna politička vizija predsednika Kine i tome je sledilo stupanje na snagu sporazuma o slobodnoj trgovini između dve države. Tako da nemam dilemu da u Pekingu postoji poverenje u srpsko rukovodstvo i Srbiju kada je reč o našem iskrenom opredeljenju da gajimo dobre odnose. Naša ekonomska saradnja sa Kinom je veoma korisna za obe zemlje, a uzajamna politička saradnja obeležena je međusobnom podrškom po pitanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta i svakako da se globalna utakmica neće rešavati na osnovu stava Srbije. Od svih partnera očekujemo razumevanje da neometeno sarađujemo sa glavnim globalnim akterima.

Primetno je da je Afrika kontinent u ne samo ekonomskom naletu i da će imati sve više značaja u globalnoj utakmici. Kako Srbija gleda na saradnju s državama ovog kontinenta?

Oni su veoma zainteresovani za saradnju i mi se u Evropi profilišemo kao jedna od kapija saradnja sa Afrikom, koja je nesumnjivo kontinent budućnosti, prostor sa rastućim brojem stanovnika, ali sa rastućim ekonomijama sa ključnim rezervama retkih sirovina, minerala i energenata. Interesovanje sa ovu vrstu kontakata pokazuju lideri velikih sila i nekih od ključnih zemalja na našem kontinentu. To je nesumnjivo jedna od uporednih prednosti i ova naša prijateljstva traju gotovo od nastanka većine afričkih država ili okončanja kolonijalizma gde je naša zemlja dala, u to vreme, nemali doprinos emancipaciji iz kolonijalnih okova tih naroda i država. Na toj zdravoj jednoj osnovi postoji veliki potencijal, kako za našu privredu, tako i za ukupan međunarodni položaj Srbije kao jedne od ključnih poveznica između Evrope i Afrike.

Kakve rezultate očekujete na lokalnim izborima na KiM?

Lokalni izbori na KiM su prilika da Srbi na severu Kosmeta povrate kontrolu nad opštinama sa srpskom većinom i prilika da spreče pokušaje Kurtijevog režima da preuzme kontrolu nad opštinama sa srpskom većinom na jugu pokrajine. Ovi izbori su od životnog značaja za opstanak srpskog naroda na KiM i zbog toga je izlazak na ove izbore nacionalna i patriotska dužnost svakog našeg građanina, ali i porodična obaveza nekoga ko želi da vidi zaštitu najbazičnijih interesa sopstvene porodice. Čvrsto verujem da Kurti ne želi da Srbi izađu na izbore 12. oktobra i oni žele da Srbi ostanu kod kuće i da ljudi poput Hetemija i Atića zadrže kontrolu. Zato treba izaći na izbore da održimo lekciju Kurtijevom režimu srpskog inata, sloge, solidarnosti i ljubavi prema sopstvenoj zemlji.

Skoro godinu dana traju protesti na ulicama Srbije…

Kao ministar spoljnih poslova želim da obavestim javnost da su unutrašnji nemiri u našoj zemlji negativno delovali na imidž Srbije u svetu. Posebno slike nasilja u skupštini, rušenja i paljenja prostorija jedne političke partije, pokušaja nasilnog preuzimanja pojedinih institucija… Moramo da vodimo računa da nas veoma prate u delu međunarodne javnosti i to ne samo Zapad. Uz to prati nas loš imidž iz devedesetih godina i za neke je pravi poklon za različite regionalne rivale slika Srbije koja je podeljena, polarizovana i između sebe posvađana. Srbije koja ne poštuje svoje izabrane demokratske institucije, već ih na ulici ruši.

Kako rešiti društvenu krizu?

Mi krizu treba da prevazilazimo isključivo mirnim i demokratskim metodama. Predsednik Vučić je više puta prethodnih nedelja pozivao na dijalog i smirivanje tenzija, kao što je na početku krize nudio različite oblike izjašnjavanja, čak i referendum o sopstvenom položaju Uz to je i vlada na čijem čelu je bio Miloš Vučević podnela nezasluženo teret odgovornosti upravo s ciljem da se smanje društvene tenzije. Kao vlast smo delima pokazali posvećenost očuvanju stabilnosti i da je potrebno da uzajamno pokazujemo veći stepen međusobnog razumevanja i tolerancije u društvu bez obzira na različite stavove. To znači da se uzdržavamo od teških reči i postupaka. Verujem da smo svi u Srbiji kao jedna porodica i da ne treba da dozvolimo da nas bilo ko, posebno neko rukovođen stranim interesima, navede da dovodimo u pitanje ne samo ono što smo postigli u proteklih 13 godina već se ovim van institucionalnim delovanjem dovela u pitanje i mnogo šira perspektiva i budućnost naše zemlje.