Uspon i pad jedne revolucije

Prošlo je nekoliko godina od 5. oktobra 2000, kada sam u rumunskoj ambasadi čekao vizu. U čekaonicu je ušao jedan od nekada najbližih i najomraženijih saradnika Slobodana Miloševića. Barem je vladala takva percepcija u javnosti o njemu, a šta je politika, ako ne percepcija. Stvarnost je, međutim, bila mnogo drugačija. Čovek sa mističnog Slobinog dvora postao je saradnik Si-En-Ena za istočnu Evropu. Neka vrsta konsultanta, rekao mi je. 
Znao je da će do poslednjeg dana morati da pokaže lojalnost Miloševiću, ali da istovremeno mora da rezerviše mesto u avionu koji će ga odvesti što dalje od Beograda ako se ispostavi da će Milošević izgubiti izbore.

O toj opciji jedino nisu razmišljali Sloba i Mira, kada su jednog dana, bilo je rano rano leto, okupili najbliže saradnike i objavili im da će se raspisati predsednički, savezni parlamentarni i lokalni izbori. Datum, 24. septembar 2000. 
Ko će ga znati šta je Sloba imao na umu kada je skratio svoj predsednički mandat za godinu dana. Verovatno nikada nećemo saznati zašto je izvršio političko samoubistvo iz nehata. Apsurd svih apsurda je što je delimično bio u pravu: video je da avioni NATO-a na Srbe ne deluju nimalo pedagoški, jer koji narod bi dozvolio svom vladaru da ratuje sam protiv najveće vojne sile i istoriji sveta.  
Umorni od izgubljenih ratova, hiperinflacije, mobilizacija, siromaštva, agresije NATO-a, sa predsednikom koji je dobio na kućnu adresu, kako „tomahavk”, tako i hašku optužnicu, Srbi su bili isuviše umorni da bi još četiri godine živeli u oskudaciji, izolovani od sveta i vođeni od bračnog para gde je Sloba kontrolisao sve Srbe, osim sopstvene žene. Ali opozicija je bila toliko nejedinstvena da su se lideri mnogo više mrzeli među sobom, nego što su taj divni i tradicionalni nacionalni osećaj gajili prema Slobi. Mnogočlanu koaliciju je trebalo sklopiti u kakvu-takvu jedinstvenu celinu, a za vlasnika superlepka izabran je američki ambasador za specijalne operacije Vilijem Montgomeri.

Monti je pre toga obavio dve velike akcije u širem regionu. Bugare je razveo od komunizma, Hrvate od Tuđmana, ali ovoga puta čekao ga je mnogo složeniji posao: trebao je da pomogne da se Srbi razvedu od Slobe i Mire. 
Otvorivši kancelariju u Budimpešti, kao sigurnu kuću za posvađane lidere opozicije, Monti im pokazuje američka istraživanja javnog mnjenja po dubini, gde se skenira svaki glasač kao da je kandidat za zelenu kartu. Zaključak je bio da je idealni predsednički kandidat onaj koji je dovoljno nacionalista da privuče narod, vojni i policijski aparat, a dovoljno demokrata da ga prihvati Zapad.

Vojislav Koštunica, lider male stranke DSS-a, bio je daleko sposobniji igrač nego što se o njemu nekada mislilo i danas misli. Takav imidž pažljivo je negovao tokom devedesetih, jednako kritikujući Miloševića i Amerikance. Lider DS-a Zoran Đinđić, za razliku od staloženog i ustavom opterećenog Koštunice, u odelu obavezno za broj većem – što je mana svakog srpskog muškarca koji odlazi u šoping bez žene – bio je demokrata na mlazni pogon, u savršeno skrojenim i skupim odelima. Vuk Drašković otpisao je sam sebe, jer je želeo previše od kolača DOS-a, projektujući se kao mesija koji će zauvek odvići Srbe od petokrake. 
Međutim, svakoj revoluciji potrebna je omladinska sekcija ili podrška takozvane čedne mladosti, pa se sklapa „Otpor”, pod mentorstvom još jednog američkog komandosa poput Montija – pukovnika Vojne obaveštajne službe Roberta Helvija. Za vođu „Otpora” izabran je Srđa Popović.  
I još pre 24. septembra odluka se znala. Srbi su bili ti koji su izabrali Koštunicu, ali kao i uvek, čak i kad menjaju vladare, potreban im je strani investitor. I još jedan apsurd. Milošević je izgubio izbore u verovatno najbolje vođenoj kampanji koju mu je predvodio graditelj Milutin Mrkonjić Mrka, ponašajući se kao reinkarnacija Tita i Keopsa.

Obnavljao je srušene mostove, puteve i škole, ali je sve bilo prekasno. Uloge u bezbednosnom aparatu su podeljene, jer posle ogromnog vođstva Koštunice u prvom krugu predsedničkih izbora, vojnim i policijskim generalima je bilo jasno, uz, naravno, tajne pregovore sa Đinđićem i njegovim čovekom za tajne operacije Čedomirom Jovanovićem, da je Slobi istekao rok trajanja. Kao majonezu u pokvarenom frižideru.

Svi su to znali osim Miloševića i njegove supruge, koji su ostavljeni sami, tražeći da se održi drugi krug. Ali koji god broj da je Milošević okrenuo, postao je nedostupan. Trebalo je u to ubediti i Legiju, što su učinili Đinđić i Čeda. Taj ugovor sa komandantom Crvenih beretki će se ispostaviti kao potpisivanje pakta s đavolom. 
Građani su tražili priznavanje izbornih rezultata, dok je Sloba mislio da će kao do tada, disciplinovati demonstrante. Zato je mnogima 5. oktobar počeo kao sasvim običan, a završio se kao sudbonosni dan! Paljenje državne televizije i Savezne skupštine, kao i brutalno prebijanje tadašnjeg direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića bili su ritualni činovi opraštanja sa simbolima odlazećeg režima. Dalekovidi Vojislav Šešelj potvrdio je pobedu Koštunice u prvom krugu, iako mnogi akteri tih događaja tvrde da je Koštunici falio procenat ili dva do magičnih 50 odsto.

Po vojvodin hatišerif otišli su u noćnim časovima, uoči inauguracije Koštunice, Đinđić i Čeda lično. U projektovanoj igri revolucije, sve je unapred smišljeno. Glasački listići sa Kosova su poništeni, jer je Milošević imao previše glasova u tradicionalnim srpskim varošima poput Uroševca i Đakovice. Kako Srbe ne bi pratila griža savesti zbog američkog i britanskog uticaja na njihovu izbornu volju, iz Moskve je odmah doleteo ruski šef diplomatije Igor Ivanov i stvorio iluziju da su Rusi ti koji su stavili konačnu tačku na 5. oktobar. Mnogi bi se kladili da su ostavili – tri tačke... 
Sve što se kasnije dogodilo bilo je logično. Dvojica ključnih igrača, Koštunica i Đinđić, ulaze i iracionalan sukob merenja moći, Slobini tajkuni se udružuju sa novostvorenim bogatašima DOS-a u konačnom otimanju kapitala koji se sliva u nekoliko stotina porodica, što se drugačije naziva – kapitalizam. Za to su bili zaduženi eksperti pod kodnim nazivom G17. Zoran Đinđić, taj briljantni pragmatičar, shvata da ga Zapad izdaje po pitanju Kosova i Republike Srpske. Jer Đinić je bio sve samo ne ono što mu je spočitavao Sloba. Nije bio izdajnik, već patriota! Koštunica pokušava da spreči dalje rastakanje zemlje, ali čovek koji je pobedio Miloševića i koji je proglašen čovekom godine u demokratskom svetu, polako poprima obrise strašila i u njegovom mandatu odlazi Crna Gora, a Kosovo proglašava nezavisnost. Kao da ga je stigla kletva od Miloševića lično!
Ali ma kako da se činilo da je 5. oktobar bio uspon i pad jedne revolucije, njegove tekovine ostaju. Vlast je postala smenljiva, Srbija nije izolovana, a koliko je 5. oktobar bio istorijski dan pokazuje dalji tok događaja.

Socijalisti sa Ivicom Dačićem postaju tas na vagi svake vlade do danas, veći deo radikala oblači proevropsko ruho i stvara se Srpska napredna stranka, dok demokrate, nakon vrhunca tokom vlasti Borisa Tadića, nestaju u dvadesetak izgubljenih frakcija, zajedno sa DSS-om.   
Možda će se nekome učiniti da je neprikosnovena vladavina Aleksandra Vučića zapravo njegova hladna osveta koju je petooktobarcima servirao nekadašnji mladi ministar informisanja u poslednjoj vladi Mirka Marjanovića. Ali to je samo zabluda u koju veruju antivučićevci, sanjajući o novom 5. oktobru koji se nikada neće dogoditi. Jer Vučić nije Milošević i za razliku od njega nema ambiciju da stvara novi svet, već da skloni Srbiju što dalje od njegovih arhitekata.

U političkom smislu, Vučić je očigledno dobro proučio sudbine svojih prethodnika, uvodeći u vlastitu vladajuću orbitu, kako socijaliste, tako i bivše Đinđićeve, Borisove, Koštuničine i Dinkićeve ljude, po pravilu najsposobnije operativce. Julovci, radikali i otporaši se podrazumevaju. I onda će neko reći da nije došlo do nacionalnog pomirenja. Ko u to ne veruje? Samo oni koji već 25 godina žive u 5. oktobru uveče, očarani dok je plamen obasjavao Beograd, ne shvatajući da su ostali zarobljeni u tom danu, u toj večeri, u toj godini i tom plamenu!