Interesovanja pojedinih struktura za promenu vlasti u Srbiji nisu splasnula ni posle 11 meseci uličnih protesta, a u njihovom animiranju su posebno aktivne pojedine strukture zapadnih službi koje to rade na lukav i perfidan način. Prisluškivanje, podmićivanje i vrbovanje članova vladajuće stranke su samo neki od metoda obaveštajnih krugova, čija su aktivnost na ovim poslovima i širenje svojevrsne mreže povećani poslednjih meseci. Dok se Srbija diplomatskim putem bori da održi i poboljša odnose i sa najvažnijim zemljama Evrope, u obostranom interesu, poput uspešne ekonomske saradnje, o čemu svedoči i sastanak predsednika Aleksandra Vučića sa nemačkim kancelarom Fridrihom Mercom prošlog četvrtka, dotle pojedini krugovi aktivno rade na podršci blokaderima.

Činjenica je, takođe, da su odnosi Beograda i Berlina još od dolaska Aleksandra Vučića na vlast i uspostavljanja izuzetno dobre saradnje sa Nemačkom pod rukovodstvom kancelarke Angele Merkel – išli samo uzlaznom linijom, što je predstavljalo izuzetno ohrabrenje posle decenija stagnacije i nazadovanja. To je rezultiralo stvaranjem snažne privredne baze nemačkih kompanija u Srbiji, gde danas radi više od 83.000 srpskih građana. Nemačka je bila jedan od glavnih promotera evropskog puta naše zemlje, jedan od najvažnijih stubova oslonaca srpske spoljnopolitičke strategije na koji smo veoma često ozbiljno mogli da računamo.

Zato utoliko više mogu da začude takvi nedavni primeri kontradiktornosti i nedoslednosti kakvo je i otvoreno mešanje u srpska pitanja kroz delovanje radionica „Dojče velea”, medijske kompanije koju finansira nemačka vlada. Ova situacija, koja baca senku na sve do sada postignuto u odnosima dve zemlje, toliko je indikativna i zabrinjavajuća, da je o tome pre izvesnog vremena govorio i sam predsednik Vučić. Pominjući zahteve blokadera u Srbiji, predsednik je na novinarsko pitanje da li bi bilo lakše sada da se raspišu izbori, odgovorio da nije samo pitanje da li ćete nekome izaći u susret, ali da su odbijali sve što je ponuđeno. „Već tada sam znao da se suočavamo sa obojenom revolucijom, da je od spolja sve plaćeno i organizovano. Koliko je ’Dojče vele’ imao radionica u Srbiji u poslednje vreme, specijalaca iz raznih zemalja, šta su radili u Beogradu u poslednjih šest meseci? Bilo ih je na stotine”, rekao je Vučić.

Na tim radionicama se govori o medijima, podkastima i komunikacijama preko društvenih mreža, a zanimljiva su bila predavanja koja su, između ostalog, obuhvatila i kako građani na ulicama da komuniciraju ukoliko im vlast u tom delu grada ukine signal za mobilnu telefoniju. Tako je „Dojče vele” nedavno u Beogradu organizovao seminar sa 150 učesnika na kojem su, tako tvrde, želeli da uspostave standarde nezavisnog novinarstva. Organizator radionice je bio nemački državljanin Klaus Dahman, koji je na sličnim skupovima ranije kritikovao aktuelnu vladu, a za Srbiju je govorio da „predstavlja autoritarnu državu”. Polaznike je ohrabrivao da oforme sopstvene medije u vidu kanala na „Jutjubu”, „Fejsbuku” ili „Instagramu”, napominjući da je to zasad najjače oružje protiv establišmenta.

Primera radi, jedan od polaznika DV-a bio je i Nikola Ristić iz Beograda, poznati aktivista NVO „Krovna organizacija mladih Srbije” i vlasnik reklamne agencije „DP medija” iz Beograda, koji, kako nezvanično saznajemo, veoma tesno sarađuje i sa Crtom i Istinomerom. Ristić je bio uključen i u obuke iz oblasti digitalnog marketinga organizovane od strane nemačke medijske kuće „Dojče vele”, a sve uz finansijsku podršku Nemačkog društva za međunarodnu saradnju. Nakon uspešno završenog niza obuka „Dojče vele akademije” u Srbiji i Nemačkoj, Ristić je stekao zvanje „trenera u oblasti medijske i informacione pismenosti”, što mu je uz posredovanje i preporuke DV omogućilo da ostvaruje značajne prihode preko svoje marketinške agencije „DP medija” kroz pružanje usluga većem broju organizacija u pogledu unapređivanja njihovih marketinških aktivnosti, dok ga je i sam DV angažovao na brojnim projektima, u svojstvu konsultanta ili trenera.

Odmah posle Drugog svetskog rata, „Dojče vele” je formiran kao informativni medij i njihova filijala za bivšu Jugoslaviju se nalazila u Minhenu. Prvu značajnu ulogu, kada je reč o propagandi protiv naše zemlje, imali su ljotićevci koji su uspeli da pobegnu. Njima se nešto kasnije priključila i albanska politička emigracija u čijem formiranju i radu je direktno učestvovala nemačka obaveštajna služba.

Prema podacima „Politike”, oni su se poslednjih pola veka najviše bavili navodnim novinarskim, a od raspada bivše Jugoslavije imali su važnu ulogu u obaveštajnim poslovima, pre svega u Sloveniji i Hrvatskoj, a kasnije i u Srbiji. Zadatak njihovih saradnika nije bio samo da uzmu intervju, nego da opišu i okolnosti pod kojima je razgovor obavljen, koga su tamo primetili i šta im je zapalo za oko. Ipak, njihova glavna karakteristika je kontrapropaganda i danas se smatraju produženom rukom nemačkih interesa. Njihov zadatak je da ono što oni ne mogu da direktno plasiraju jer je reč o neproverenim informacijama ili spinovima, da ih dostave nekim drugim medijima koji će to da urade i onda će naši mediji, bliski opoziciji da prenesu te tzv. nezavisne informacije.

Stručnjak za bezbednost Ilija Kajtez kaže da su ove radionice kontinuitet nemačke, ali i britanske politike prema Srbiji i onome što se zove srpski faktor na Balkanu i vlasti u Beogradu. Za „Politiku” ocenjuje da je to dokazano licemerje koje stiže od nekih zemalja iz Zapadne Evrope i naglašava da oni u našoj zemlji rade sve ono što u svojim državama ne bi dozvolili.

„Sve što kod njih ne može oni na različite načine sprovode i vežbaju kod nas i to rade i preko radionica ’Dojče velea’” i to preko lažnog predstavnika međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini, podrške Kurtiju na Kosmetu. Posebno bih izdvojio rad tih tzv. radionica gde se osim priče o nezavisnom novinarstvu, trude preko svojih predavača da pričaju o autoritarnoj vlasti u našoj zemlji. Ono što pokušavaju jeste da nama pokažu i prikažu da sve ono što oni ovde rade mimo zakona i demokratije, da je to sve, navodno, za naše dobro, verovatno kao što je i bilo bombardovanje 1999. godine. Ne bi me iznenadilo ako bi se naknadno utvrdilo da i ove proteste na ulicama iniciraju i podstiču njihovi polaznici koji su prošli navodnu obuku za slobodno izveštavanje u zemlji čiju vlast smatraju za remetilački faktor u ovom delu Evrope”, kaže Kajtez.

Kada bi se politički i diplomatski odnosi temeljili na ekonomiji, Berlin u ovom delu Evrope ne bi imao boljeg saveznika. Ekonomska saradnja dve zemlje je veoma dobra i kao ključni dokaz se navodi činjenica da je bezmalo 80.000 ljudi našlo posao u oko 900 kompanija koje su sa nemačkim kapitalom na teritoriji Srbije. Ipak, da nije sve tako ružičasto svedoči i da Nemačka ima interese koji se neretko kose sa srpskim.

Tako se ambasadorka ove zemlje u našoj zemlji Anke Konrad nedavno nenajavljeno susrela sa rektorom Univerziteta u Beogradu Vladanom Đokićem, u javnosti poznatom po neskrivenim političkim ambicijama i podršci studentima koji učestvuju u blokadama. A u južnoj srpskoj pokrajini, Berlin još nije promenio nekritički odnos prema etnički motivisanim postupcima prema Srbima albanskog ekstremiste Kurtija. Ozbiljno se razilaze pogledi dve zemlje po pitanju rešavanja krize u susednoj Bosni i Hercegovini, gde se nemački političar Kristijan Šmit koji nije izabran na mesto visokog predstavnika UN-a za BiH, ali se ponaša kao da jeste i povlači poteze koji za cilj imaju obezvlašćivanje, pa i suštinsko ukidanje Republike Srpske.

Odstranjivanje legalno i legitimno izabranog predsednika Republike Srpske Milorada Dodika i namera da se RS uprkos slovu Dejtonskog mirovnog sporazuma otme kompletna imovina je samo jedan od poteza koji teško da mogu da doprinesu miru u regionu i koji idu u prilog dobrim odnosima dve zemlje. Uz to, ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da je upravo Nemačka, doduše akteri iz bivše vladajuće koalicije, odnosno nekadašnja ministarka spoljnih poslova Analena Berbok, bila uvodničar predloga o Rezoluciji o sećanju na genocid u Srebrenici u Ujedinjenim nacijama, što je dodatno zaoštrilo ionako ne uvek harmonične odnose.

Tako su odnosi stigli do ozbiljne distance, jer pre svega, Berlin nije imao sluha ni da čuje, a kamoli da uvaži srpske nacionalne interese i predsednik Vučić ulaže ozbiljne napore da ispravi ovu situaciju. A bliskost između Berlina i Prištine, koja nikada nije ni prestajala, poslednjih godina je dostigla nivo koji „bode oči”. Svemu su doprinele gotovo svakodnevne poruke podrške iz Nemačke, koje su se svodile na isto – ponašajte se kako hoćete, ali „nezavisnost” je nepovratna. Tako je recimo, doskorašnji izaslanik Nemačke na KiM i mentor Prištine Jern Rode otvoreno navijao da tzv. Kosovo postane član Saveta Evrope i sugerisao da albanske vlasti pošalju tzv. ustavnom sudu lažne države nacrt statuta Zajednice srpskih opština.

Uz to Nemačka je čak i više nego Amerika Donalda Trampa otvoreni pobornik da tzv. Kosovo treba da uđe u NATO, a za tu nameru se izmišljaju navodne oružane pretnje koje stižu iz Srbije prema Kosovu i Metohiji u čijem širenju laži su učestvovali upravo nemački zvaničnici. Kada se dogodila eksplozija u kanalu Ibar–Lepenac, koji je gradila Srbija, lažni premijer Albin Kurti je uperio prst u Beograd, tu je uvezao i „ruske prste”, a onda su se odmah, javili pojedini nemački političari. Poslanik Bundestaga Tomas Haker rekao je da „teroristički napad na infrastrukturu na Kosovu liči na ruske akcije u Ukrajini i da ovaj podmukli napad zahteva punu istragu”.

Bivši ministar inostranih poslova SRJ Vladislav Jovanović kaže da odnose dve zemlje treba podeliti na ekonomske i političke i za „Politiku” ističe da je privredna saradnja u uzdizanju i da je primetan veliki broj investicija koji u našu zemlju dolaze iz Nemačke. S druge strane, politički zadiru u geopolitiku koja je u Nemačkoj osnova celokupne njihove politike, ali koja je za vreme dominacije Amerike nad Evropom bila stisnuta. Navodi da se Nemačka ističe u tome da podržava tzv. kosovsku nezavisnost i da to rade po svaku cenu i da oni od te politike nikada nisu i neće odustati.

„Nemačka je prinuđena da u očekivanju promena na širem svetskom prostoru i približavanju Rusije i SAD, da bude angažovana na tzv. manjim stvarima. Sada je prilika da se Nemačka posle ujedinjenja što više izvuče iz američkog starateljstva i da počne da deluje kao najvažnija i najveća evropska sila. Ona ima mogućnost da malo više podigne glavu pa je sve prisutnija i to koriste da sistematski jačaju svoj položaj u ovome delu Evrope, gde je Srbija oduvek bila geografska, politička i istorijska prepreka nemačkim interesima na Balkanu. Tako da je Berlin brzopletije aktivniji nego što bi inače bio, jer mu se žuri da ojača svoj položaj uoči tekućih promena u Evropi, a posebno promena u Americi nakon dolaska Trampa, za kojeg se tačno ne zna kako će se se postaviti prema nemačkim interesima u Istočnoj Evropi i na Balkanu, gde Nemačka pokušava da ojačava svoje interese neprekidno”, analizira Jovanović.

Navodi da je „Nemačka ofanzivno i provokativno aktivna na KiM i ide ispred Amerike u žurbi da se tzv. Kosovo kao nepovratan čin i tzv. nezavisna država uključi u zapadno-evropske NATO integracije”. „Oni to čine bez nekih mrgođenja sa američke strane, jer novi predsednik Tramp ima šire prioritete da rešava i nije u ovom trenutku angažovan da ulazi u detalje u vezi sa situacijom na Balkanu, a posebno na Kosovu i Metohiji. To je i nastavak politike Nemačke od Bizmarka, pa na dalje da se Srbija kao prepreka nadiranju nemačkog interesa prema jugu stalno drži slabijom, odvojenom od mora i suprotstavljena interesima susednih zemalja, uključujući i zemlje bivše Jugoslavije. Treba podsetiti da je prvi akt ujedinjene Nemačke bio da razjedini SFRJ”, tvrdi Jovanović. Podseća i da su Nemcima Albanci bili istorijski saveznici, da je „Skenderbeg” diviziju stvorio Gestapo, a otvoreno su se borili protiv pokreta otpora i bili su zagovornici nemačke pobede u ratu.

Da Nemačka smatra Balkan svojom prioritetnom zonom interesa i i da je to vekovna činjenica, za naš list ocenjuje bivši ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije Živadin Jovanović. Upozorava da ona smatra da ima preče pravo od bilo koje druge sile u ovom delu Evrope računajući SAD i Rusiju, jer ima drugačije prilaze Balkanu od saveznika. „Nemačka koja ima pretenzije prema Balkanu ne može da prihvati da neka zemlja može da vodi svoju neutralnu i samostalnu politiku, nego uvek ima težnju da Srbiju, ako ne da pokori, onda da je drži pod kontrolom. Da srpski narod ne bude politički faktor koji je na putu nemačke politike ekspanzije na Balkanu. To je objašnjenje koje nemaju samo srpski analitičari, već takav zaključak ima i francuski general Galo, koji navodi da Nemačka u 20. i 21. veku ima jedan revanšistički prilaz prema Srbiji i srpskom narodu i da uvek na račun Srbije favorizuje interese poslušnih naroda i država kao što su Hrvatska, BiH i Albanija,” kaže Jovanović.

Uprkos svemu tome, Srbija ima interes za dobrim odnosima i rastućom saradnjom sa Nemačkom, zbog činjenice da nas povezuje region i Dunav kao žila kucavica Evrope i da mi u Nemačkoj imamo veliki broj državljana koji su svoju egzistenciju vezali za rad u ovoj zemlji. „Imamo tesne veze između dve zemlje i dva naroda, ne samo u ekonomiji već i u nauci, kulturi i tehnologiji. Otuda je Srbija dugoročno upućena na građenje gotovo dobrosusedskih odnosa sa Nemačkom, ali uz uslov da Nemačka poštuje vitalne interese Srbije i srpskog naroda i da nikada ne nastupa potcenjivački prema istorijskoj ulozi i mestu srpskog naroda. To je ključ za poboljšanje odnosa”, ističe Živadin Jovanović.

Živadin Jovanović: Moraju da prihvate sopstvenu odgovornost za agresivne pohode

Živadin Jovanović upozorava na negativnu ulogu Nemačke u iniciranju nekih ultimatuma Srbiji u vezi sa KiM, i to nije bilo korektno sa njihove strane, jer se, kako navodi, dobro znalo da mi to nikada nećemo da prihvatimo. „Ne možemo preći preko činjenice da je Nemačka u 20. veku imala čak četiri agresije protiv srpskog naroda – 1914, 1941, 1995. i 1999. i sve su to bili agresivni pohodi Nemačke. Berlin mora uvažavati srpski narod i srpski faktor kao nezaobilazni politički činilac na Balkanu. Neophodno je, posle svih tih agresija i nastupanja sa pozicije sile i imperije prema Srbiji, da se dva naroda istorijski izmire i da se onda krene šire u razvoj odnosa”, navodi Jovanović. Kaže da to pretpostavlja priznavanje odgovornosti Nemačke za te agresivne pohode i da će vremenom to biti ostvarivo. „Za uzajamno bolje odnose sa puno poštovanja je bolje da odustanu od slabljenja srpskog naroda i njegovog teritorijalno drobljenja i slabljenja njegovog potencijala kao ključnog političkog faktora na Balkanu”, zaključuje Živadin Jovanović.