Varvarstvo metropole, bez kolektivne krivice

POLEMIKA
Naš ugledni književnik Vladimir Kecmanović, dobitnik Andrićeve i Ćopićeve nagrade, autor zapaženog romana Feliks i pisac osobenog stila i snažnog senzibiliteta, objavio je nedavno roman pod naslovom Top je bio vreo. Reč je o delu posvećenom životu jednog dečaka u ratom zahvaćenom Sarajevu, minucioznoj studiji ljudi, njihovih karaktera i sudbina u jednom zlom i teškom vremenu. Kecmanovićev roman daleko je iznad aktuelnih pitanja o kolektivnoj odgovornosti ili krivici. Autor ne piše samo o Srbima, Muslimanima i Hrvatima, ne drži stranu, niti propoveda pravdu. Kecmanović nastoji da piše o događajima naizgled distancirano i suvo, predstavljajući ih prelomljene tokom svesti mladog uma tek zašlog u drugu deceniju života.

Kecmanovićev roman oslobođen je ideoloških, nacionalnih i političkih klišea i predrasuda. On ne robuje mitovima i stereotipima. Veran samo osobenom književnom stilu koji uvodi u našu književnost, on postaje hroničar doba. Izabravši jednu osetljivu i tešku temu, u koju je kao Srbin i rođeni Sarajlija i lično uključen, on je ovim romanom pokazao i intelektualnu nezavisnost i ljudsko dostojanstvo. Roman Top je bio vreo svakako neće naići na dobrodošlicu kod etablirane kritike i ideološki ostrvljenih ekstremista na svim stranama. Kecmanović u ovom romanu piše o svetu kome je pripadao, ali u kome za vreme rata nije živeo. Opisujući ga verno, na osnovu pažljivih istraživanja, bez neiskrenog lamenta, intelektualno tupih opštih mesta i blasfemičnih i anahronih razmatranja o kolektivnoj krivici, on upravo tom autentičnom i na doživljajima stotina stvarnih ličnosti utemeljenom slikom trijumfuje kao umetnik.

Autor predstavlja sliku grada u jednom teškom i prljavom ratu, njegove stanovnike slika iznad porekla, zvanja i imanja, uključujući u svoje delo i osetljivo predstavljanje „granice dobra”. Dobrota Hatidže, komšinice glavnog junaka koja ga posle pogibije njegovih roditelja prihvata i štiti više nego svog jedinog sina, kao i potpuna promena koju proživljava nakon što joj je sin poginuo; tvrd nacionalizam i isključivost komšinice Munevere, ali i njena spremnost i smelost da pomaže srpsku porodicu u kojoj naposletku pronalazi utočište glavni junak romana, upravo su uspešni ogledi na ovu večnu temu. Kecmanović pažljivo opisuje i tipove preostalih Srba u nizu iznijansiranih karaktera – koji su se povukli u sebe ili se sebe odrekli. Možda na najbolji način ove dvostruke sarajevske stradalnike predstavlja osiroteli narator koji je zanemeo pošto su mu roditelji poginuli. Upravo glavni junak luta među kriminalnim bandama koje su ovladale obema stranama sarajevskog ratišta i postepeno se integriše u jednu od njih. Kada je brutalno ubijena srpska porodica u kojoj je konačno pronašao utočište, junak prelazi na srpsku stranu, posle mnogih meseci počinje da govori i smesta zahteva da i sam puca na grad sa kojim je zajedno stradao.

Vladimir Kecmanović uzdigao se iznad prizemnih kritika onih koji od njega očekuju da sigmatizuje čitav jedan narod ili da svoje junake predstavi stereotipno, politički korektno i netačno. Svi intelektualci, „politički pomiritelji”, koji nastoje da svoju pripadnost Svetu i nepristrasnost dokažu tako što će Srbe u proteklim ratovima poistovetiti sa Nemcima iz vremena nacizma, ili pokušavaju da progovore sa „nepristrasnih visina” intelektualnih savesti evropskih kolonijalnih imperija iz vremena kada su njihova stoletna gospodstva počela da se raspadaju i svetu otkrivaju neviđene surovosti i varvarstva metropola, trebalo bi da znaju da su promašili temu. Porediti ogrubelog, zapuštenog i emotivno razorenog glavnog junaka Kecmanovićevog romana sa ruskim književnikom i desničarem Edvardom Limonovim, u najmanju ruku nije ispravno i korektno, te suštinski pokazuje nerazumevanje složenih razloga i motiva čovekove duše. Takođe, takva paralela pokazuje i uverenje onih koji je povlače da Srbi u Bosni nisu ništa drugo do kolonijalni uljezi sa rezervnom otadžbinom. Proces kriminalizacije svih strana u ratu, koju uzgred ali autentično i pažljivo predstavlja Kecmanović, teško da je moguće porediti sa manje ili više zabavnim filmovima o sazrevanju u ratu.

Nažalost, Kecmanovićev roman još uvek čeka pažljive i uspele kritičare. Nadam se da će ostati aktuelan u narednim decenijama, ali da ćemo ipak biti savremenici ozbiljnog i vernog čitanja romana Top je bio vreo, bilo da je reč o onima koji ga smatraju uspešnim ili njihovim neistomišljenicima.