Vreme ljubavi za jedan cent

POEZIJA
Nils Hav, danski pesnik, čije je odabrane stihove „U odbranu pesnika“ nedavno na srpskom objavio beogradski „Rad“, svojom poezijom pokušava da odbrani sebe i čitaoce od doba „ljubavi za jedan cent”. Kako, objašnjava u ovom razgovoru za naš list.

Vaša poezija koristi svakodnevne izraze i pomalo grube reči, ali ne gubi od liričnosti i odmerene sentimentalnosti. Kako to postižete?

Pesma je neka vrsta poklona, čak i samom pesniku. Moja je namera da u poeziji ostanem blizak svakodnevnom jeziku – da slušam ono što govorimo jedni drugima. Svakodnevni jezik prepun je grubih izjava, ali i prelepih, čežnjivih i veličanstvenih sanjarenja. Ljudi vode živ unutrašnji dijalog o dobru i zlu. Svi imamo kapacitet da sagradimo svoje zamkove iz snova, ali i da ih uništimo. To je neprestana borba u čoveku sa kojom je moja poezija u stalnom dijalogu.

U vašoj knjizi, „U odbranu pesnika”, ima mnogo ljubavnih pesama. Svedoci smo da renomirani savremeni pisci sve manje pišu ljubavnu poeziju, okrećući se metafizičkoj i filozofskoj poeziji. Šta je uzrok tome, prema Vašem mišljenju?

Fernando Pesoa kaže: „Sva ljubavna pisma su smešna; da nisu, ne bi bila ljubavna pisma”. I potpuno je u pravu. Pretpostavljam da je to jedan od razloga zašto mnogi dobri pesnici beže od ljubavne poezije. Ne žele da budu smešni. Istovremeno, ljubav je najjača strast i vatra u najvećem broju života. Ne zaboravimo da je sam Pesoa pisao strastvene ljubavne pesme. Moramo da preuzmemo taj rizik da ispadnemo smešni. U pesmi „Kad budem slep” napisao sam:

„Ljubav te oslepi
Ali seks je bezopasan: mom vidu ništa ne fali,
Mogu sve da vidim.
Zato su moje ljubavne pesme takvi promašaji.”

To je moj nevešti pokušaj da govorim o ljubavi a da ne budem preterano smešan. Naše doba je doba „ljubavi za jedan cent”. U ljubavi svi pravimo greške, ljubav je tako velika reč. Ali ne možemo da odustanemo od ove strasti – bez ljubavi smo ništa. Kad su ljudi zaljubljeni, oni ljube prste jedni drugima, a to je tako smešno, pa ipak svi želimo da učestvujemo u toj srceparajućoj ceremoniji.

Na kraju, pesme koje su mi objavljene na srpskom izbor su prevoditeljki Tanje Simović i Milene Rudež, koje su obe sjajne spisateljice – možda one same preferiraju ljubavnu poeziju. Ali u knjizi ima i nekoliko metafizičkih i filozofskih pesama takođe. To je njihov izbor i ja to poštujem.

Kao piscu poezije i proze, bliske su vam obe vrste stvaralačkih činova. Kako se oni uzajamno prožimaju? Ima li proze u vašim stihovima i obratno?

Siguran sam da je moja poezija premrežena epskim elementima. Kao i poezija, i proza mora da bude prožeta magičnim. Pripovedanje priče je neka vrsta slikanja rečima.

To vam je kao da ste član dve porodice, jedna prijatna rascepljenost. Poezija i proza su različiti žanrovi, svaka sa svojom ogromnom istorijskom građom. Ako je proza moja verna supruga, poezija je druga, mistična. Nemoguće je napraviti konačan izbor. I jedna i druga su majke moje književne dece.

Kakav je vaš stav prema društvenom angažmanu pisca i šta danas znači angažovano pisati?

Poezija nije za mekušce, a neangažovana umetnost, literatura, nema nikakvu svrhu. Mi smo čudovišni mravi, usamljeni na ovoj mističnoj planeti, a traženje istine je kao lovljenje guštera u tami. Moramo da se suočimo sa tom nezavidnom ljudskom pozicijom i da otvoreno kažemo – umetnost, pa i literatura moraju da budu angažovane u pronicanju u dublju istinu o misteriji našeg postojanja.

A prema političkoj moći, umetnost mora da se postavi na kritičku poziciju.

Kakvu vrstu moći poseduje stvaralac u današnjem postindustrijskom, medijskom društvu?

Ovog leta sam proveo mesec dana u Kini (Šangaj, Peking itd.), zemlji divlje mešavine starog i novog. Tamo, okružen gorostasnim zgradama, simbolima industrijskog buma, razmišljao sam o pesmi Li Poa (706-762. god.). Pre više od hiljadu godina, on je rekao: „Prave pesme su jedina zdanja koja će zauvek ostati. Šta su sve te ponosne palate, jednom podignute ovde? Kad je u meni snaga, moje pero talasa pet svetih planina. Šta mene zanima sve što ljudi glorifikuju, njihova želja za moći, bogatstvom i priznanjem – šta je to upoređeno sa pisanjem poezije?” Do danas, niko ništa na to nema da doda.

Da li danski pesnici imaju svoju čitalačku publiku? Koliko se knjige poezije prodaju u Danskoj?

Poezija je mala branša čak i u Danskoj, ali mislim da pesnici imaju svoju publiku. Mnogo ljudi se okupi na pesničkim večerima, a nekolicina njih i kupuje knjige. U svom izvornom obliku, poezija je bila govorni žanr, tako da je ta vrsta promocije prikladna.

Osim pisanja poezije, čime se bavite u svakodnevnom životu? To je pitanje koje bi Vam u Srbiji svako postavio.

Ja sam i prozni pisac, mahom kratkih priča. Zahvaljujući podršci Ministarstva kulture Danske, u mogućnosti sam da živim kao pisac i da se na to koncentrišem. Kad ne pišem, brinem o svojoj porodici, održavam kuću i volim da kuvam. Moja supruga je pijanistkinja, tako da smo uvek okruženi prelepom muzikom.